Ljudi i dogadjaji – Beograd na dlanu, Pljevlja u srcu

    5 godina pre 4196 pregleda

Umjesto u rodnom gradu, dr Kaljević više od dvije decenije živi i radi u Beogradu Dokazao se i utemeljio je svoju stručnost. Odavno važi za jednog od najistaknutijih hirurga koji radi u Urgentnom centru

Ono što je atle­ti­ka u spor­tu, to je u me­di­ci­ni hi­rur­gi­ja – kra­lji­ca naj­hu­ma­ni­je pro­fe­si­je ko­ja zah­ti­je­va ap­so­lut­nu po­sve­će­nost, ve­li­ka od­ri­ca­nja, ogrom­nu lju­bav i mno­go zna­nja. Dr Go­ran Ka­lje­vić iz Plje­va­lja že­lio je od ma­lih no­gu da po­sta­ne upra­vo hi­rurg i da svo­je zna­nje sta­vi na ras­po­la­ga­nje rod­noj Cr­noj Go­ri.
Okol­no­sti su, me­đu­tim, dr Ka­lje­vi­ća od­ve­le na dru­ga­či­ji put. Umje­sto u rod­nom gra­du, kom je svim sr­cem že­lio da po­klo­ni ono naj­bo­lje, on vi­še od dvi­je de­ce­ni­je ži­vi i ra­di u Be­o­gra­du. U ve­li­koj sre­di­ni, ko­ja ne­mi­lo­srd­no „me­lje” sva­kog či­ji se pro­fe­si­o­nal­ni kre­di­bi­li­tet i na naj­ma­njem te­stu mo­že do­ve­sti u pi­ta­nje, dr Ka­lje­vić je do­ka­zao i ute­me­ljio svo­ju struč­nost. Odav­no va­ži za jed­nog od naj­i­stak­nu­ti­jih hi­rur­ga ko­ji ra­di u Ur­gent­nom cen­tru. Me­đu „vu­ko­vi­ma hi­rur­gi­je” u pre­sto­ni­ci Sr­bi­je obez­bi­je­dio je svo­je mje­sto sa­mo­pre­gor­nim ra­dom, ogrom­nim zna­njem, kon­stat­nim usa­vr­ša­va­njem i re­zul­ta­ti­ma na ko­je bi sva­ki nje­gov ko­le­ga mo­gao da bu­de po­no­san.
Ne­ko bi re­kao da je sud­bi­na uple­la pr­ste da Sr­bi­ja do­bi­je još jed­nog vr­hun­skog struč­nja­ka u obla­sti naj­za­htjev­ni­je gra­ne me­di­ci­ne, i da ujed­no im­pli­ci­ra ka­ko je u isto vri­je­me Cr­na Go­ra iz­gu­bi­la na istom po­lju. U raz­go­vo­ru dr Ka­lje­vić ne skri­va žal što ni­je uspio da se do­ka­že u svom gra­du, ali – po­put sva­kog istin­skog po­što­va­o­ca Hi­po­kra­to­ve za­kle­tve – pa­ci­jen­te sta­vlja na naj­vi­ši pi­je­de­stal.
– Sred­nju ško­lu za­vr­šio sam 1982. u Plje­vlji­ma, kao dru­ga ču­ve­na Šu­va­re­va ge­ne­ra­ci­ja, a on­da sam oti­šao u Va­ra­ždin, li­jep ba­rok­ni gra­dić da od­slu­žim voj­ni rok, u vri­je­me ka­da je voj­ska bi­la ona pra­va voj­ska – ka­že dr Ka­lje­vić . – Me­di­cin­ski fa­kul­tet za­vr­šio sam u Sa­ra­je­vu i imao sam že­lju da ži­vim i ra­dim u Plje­vlji­ma. Kre­nuo sam na hi­rur­gi­ju, me­đu­tim ni­su mi da­li…
Ne skri­va­ju­ći gor­či­nu i žal u gla­su, ka­že da je ka­men spo­ti­ca­nja ka ostva­re­nju nje­go­ve naj­ve­će ži­vot­ne že­lje bio – na­ci­o­na­li­zam:
– Hi­rur­gi­ja je bi­la slu­žba od po­seb­nog zna­ča­ja za mo­ju sre­di­nu, a on­da su se u hi­rur­gi­ju umiješa­li po­li­ti­ča­ri i ja sam ostao bez spe­ci­ja­li­za­ci­je.
Kon­kurs ko­ji je ob­ja­vljen u „Po­li­ti­ci” 1991. uti­cao je na is­pi­si­va­nje no­vog po­gla­vlja u ži­vo­tu dr Ka­lje­vi­ća. Za­hva­lju­ju­ći do­brim re­fe­ren­ca­ma, do­bio je spe­ci­ja­li­za­ci­ju u Pri­šti­ni na KBC-u. Sti­gao je na Ko­so­vo sa jed­nom tor­bom u ge­pe­ku auto­mo­bi­la. Ni­je imao ni smje­štaj, ni hra­nu, ni men­to­ra. Kao cvi­jet iš­ču­pan iz pri­rod­nog sta­ni­šta i ba­čen u vr­tlog, pa ako us­pi­je da se uko­ri­je­ni i op­sta­ne…
-Mno­go mi je po­mo­gao po­koj­ni pro­fe­sor Bu­la­jić ko­ji mi je dao smje­štaj na sa­moj kli­ni­ci . – Bio sam šest mje­se­ci u ma­lom pro­fe­sor­skom apart­ma­nu, sve do sa­o­bra­ćaj­ne ne­sre­će i po­gi­bi­je pro­fe­so­ra Bu­la­ji­ća. A on­da su me Sr­bi sa Ko­so­va pro­tje­ra­li sa kli­ni­ke u Stu­dent­ski dom. Ži­veo sam kao stu­den­ti ko­ji ra­de, u ma­loj so­bi bez gri­ja­nja, bez vo­de…
Ži­ve­ći u vi­še ne­go skrom­nim uslo­vi­ma, dr Ka­lje­vić je učio za hi­rur­ga. I nje­mu, kao i nje­go­vim ko­le­ga­ma ci­me­ri­ma od ko­jih su ne­ki čak i sa po­ro­di­ca­ma ži­vje­li u Stu­dent­skom do­mu u Pri­šti­ni, obe­ćan je ta­ko­zva­ni „Ju pro­gram” za na­se­lja­va­nje Ko­so­va. Ni­ko od njih ko­ji su do­šli sa stra­ne, ot­kri­va, ni­je do­bio stan – do­bi­li su ga sa­mo Sr­bi sa Ko­so­va. Po­li­ti­ku ko­ja je opet uple­la svo­je pr­lja­ve pr­ste u ži­vo­te obič­nih lju­di dr Ka­lje­vić ne že­li da ko­men­ta­ri­še:
– Po­li­ti­kom se ne ba­vim, jer je ne ra­zu­mi­jem. Ali, ja­ko mi je te­ško ka­da iz isto­rij­skih iz­vo­ra znam šta je i do­kle je ne­kad bi­la Cr­na Go­ra, a šta je ne­kad bi­la Sr­bi­ja. Imam go­rak ukus u usti­ma po tom pi­ta­nju…
U vri­je­me nje­go­vog bo­rav­ka na Ko­so­vu (od 1991. do 1995.), na tim pro­sto­ri­ma vo­đe­na su, ka­že, dva pa­ra­lel­na ži­vo­ta – srp­ski i šip­tar­ski. Ali, to ga ni­je in­te­re­so­va­lo; je­di­no što je že­lio bi­lo je da hi­rur­gi­ju, ko­ju sma­tra me­di­ci­nom a sve osta­lo sud­bi­nom, na­u­či do tan­či­na. Te­ški slu­ča­je­vi ni­za­li su se kao na fa­brič­koj tra­ci, ali je­dan mu je po­seb­no ostao ure­zan u sje­ća­nju:
-Ni­ka­da ne­ću za­bo­ra­vi­ti pa­ci­jen­ta ko­ji je vo­zio auto­mo­bil iza za­pre­žnih ko­la na ko­ji­ma je bi­la ru­da. Pri­ko­li­ca ni­je bi­la osvi­je­tlje­na, ru­da se za­bi­la u šo­fer­šajb­nu i pro­bi­la vo­za­ču auto­mo­bi­la grud­ni koš. Uspje­li smo da ga spa­si­mo…
Bio je sre­ćan ka­da je od­la­zio sa Ko­so­va u Be­o­grad, i ni­ka­da vi­še ni­je po­že­lio da se vra­ti u Pri­šti­nu. Za­vr­šnu go­di­nu spe­ci­ja­li­za­ci­je pro­veo je u Be­o­gra­du, na Pr­voj hi­ru­r­škoj kli­ni­ci. Pe­ri­od pri­la­go­đa­va­nja pam­ti kao te­žak; ni­je za­bo­ra­vio raz­o­ča­re­nja zbog ne­is­pu­nje­nih oče­ki­va­nja o bo­ljem ži­vo­tu, ve­ćem stan­dar­du… Ali, i sa tim se po­mi­rio, vo­đen ne­u­ta­ži­vom po­tre­bom i stra­šću da lju­di­ma spa­sa­va ži­vo­te.
Vr­hun­cem svo­je ka­ri­je­re sma­tra tran­splan­ta­ci­je je­tre ko­je po­sljed­nje tri go­di­ne ra­di sa ti­mom ko­le­ga u Ur­gent­nom cen­tru. De­ve­to­ro mla­dih lju­di do­bi­lo je no­vu šan­su za ži­vot, a to, is­ti­če, ne­ma ci­je­nu.
-Na­ši men­to­ri su bi­li iz Za­gre­ba, prof. dr Sti­pe Ja­dri­je­vić i prof. dr Koc­man, uz sa­da­šnjeg mi­ni­stra zdra­vlja Srbije Zla­ti­bo­ra Lon­ča­ra ko­ji je sve to po­kre­nuo, jer da ni­je bi­lo nje­ga u Ur­gent­nom ne bi bi­la ura­đe­na ni­jed­na tran­splan­ta­ci­ja. – Ura­di­li smo de­vet tran­splan­ta­ci­ja, a si­gur­no bi ih bi­lo i vi­še da po­sto­ji za­kon. Pri­mje­ra ra­di, po­sljed­njih ne­ko­li­ko go­di­na Hr­vat­ska je pr­va u svi­je­tu po br­o­ju tran­splan­ta­ci­ja u od­no­su na broj sta­nov­ni­ka. Oni ima­ju za­kon ko­ji ka­že da su svi do­no­ri, osim ako se rod­bi­na ne sa­gla­si. U Sr­bi­ji čak i do­nor­ske kar­ti­ce ko­je lju­di pi­šu ni­šta ne vri­je­de, jer za­vr­šnu ri­ječ da­je rod­bi­na.
Be­o­grad osje­ća kao svoj grad, ali če­sto i ra­do do­la­zi u Cr­nu Go­ru. Maj­ka dr Ka­lje­vi­ća ži­vi u Plje­vlji­ma, a na Ža­blja­ku je po­ro­dič­na ku­ća nje­go­vog po­koj­nog oca. Že­lio je da se vra­ti u Plje­vlja, da se do­ka­že kao hi­rurg, ali ga ni­ka­da ni­ko ni­je po­zvao. Sa­da bi se, ot­kri­va, vra­tio sa­mo kao kon­sul­tant. Ovu svo­ju od­lu­ku sli­ko­vi­to ob­ja­šnja­va:
– Ka­da jed­nom poč­ne­te da vo­zi­te ’mer­ce­des’, te­ško je da se vra­ti­te u ’fi­ću’!
Na opa­sku da „fi­ća” ima du­šu, dr Ka­lje­vić od­go­va­ra:
-Da, ali i ’mer­ce­des’ ima du­šu!

Adre­na­lin­ski ži­vot

Po­sao ko­jim se naš sa­go­vor­nik ba­vi, uz zna­nje, iz­i­sku­je u ve­li­ku kon­cen­tra­ci­ju, str­plje­nje i fo­ku­si­ra­nost u ključ­nim tre­nu­ci­ma. Pi­ta­mo ga ka­ko u da­na­šnje vri­je­me uspi­je­va da odr­ži ba­lans.
-Raf­ting na Ta­ri, pod­vod­no ro­nje­nje, pla­ni­na­re­nje ka­njo­nom Ne­vi­dio, na Dur­mi­to­ru, Pro­kle­ti­ja­ma… To su li­je­pa dru­že­nja. Sva­ki hi­rurg mo­ra po­ma­lo da bu­de i koc­kar, a da bi ne­ko bio do­bar koc­kar mo­ra da ima do­volj­no adre­na­li­na. Uz­bu­đe­nja nas do­vo­de u si­tu­a­ci­ju da na­pu­ni­mo ba­te­ri­je i da sve ura­di­mo naj­bo­lje mo­gu­će.