Piše: Goran Danilović, predsjednik Ujedinjene Crne Gore

U jednom trenutku mi više nije bilo važno ko će zapaliti olimpijski plamen. Molio sam se samo da ga zapale, ko god i gdje god ali samo da ukreše.

Kada je Zidan predao baklju Nadalu pomislio sam da će ovaj, neku vatrenu lopticu da opali prema Ajlfelovom tornju i da će onda da bućne negdje u podnožju. Da će potom da je dohvati onaj diskretni šetač po žici koji je cijeli dan visio iz oblaka i da je nekako odnese gore na vrh. Ali…

Kada je Rafa uskočio u čamac i zaplovio sa još troje velikana mislio sam da će da je obestrve ko zna kud.

Onda mi je laknulo kad su pristali i predali je dami koja je vratila na kopno.

Onda sam osjetio žmarce kada je stigla pred Luvr jer tu se moglo svašta izmaštati.

U trenutku sam, nakon što se izredalo mnoštvo slavnih sportista, pomislio: ljudiii, ove će da zapali lično Kuberten!!!

Balon mi je oduzeo dah, a i noge su mi se oduzele – šta će sada biti?

Grčevito sam mislio.

Balon će poletjeti i odnijeti plamen u Grčku…

Bilo mi je samo važno da se opet na vrate na Senu, samo to ne, samo da je ne spuste na onoga robokonja da je više niko ne gleda.

Pomislio sam i da može biti nešto u vezi Titanika, ne znam, uhhh.

Poradovao sam se kad je valjda okončano onim lebdenjem balona jer bih umro odmah da su se na pramcu okruglog nebeskog čudovišta pojavili Džek i Rouz dok Dion pjeva o nezabornoj ljubavi.

Toliko se toga noćas nakupilo u meni.

Toliko sam nekako izdušen poslije svega da mi je samo žao Makrona; mislim čovjek je bio kratak, top, gospođa bezizražajna, ma, sve na mjestu…Ali otkud onaj robokonj, to me pojede?