Pljevaljski srez u kraljevini Jugoslaviji

    2 godine pre 4326 pregleda Izvor: Ilija Vuković - Mostovi kulture

Привредни Пљеваљски крај је био прво подијељен на два среза: развитак пљеваљски и бољанићки, у саставу ужичке жупаније; а 1929. године, новом подјелом на бановине, образован је само пљеваљски срез у саставу зетске бановине. Срез је 31. марта 1921. године имао 22.662 становника; од тога 17.306 Срба и Црногораца и 9.356 Муслимана. Град Пљевља је имао 6.356 становника: 2.425 Срба и Црногораца и 3.933 Муслимана.

Послије балканских ратова и првог свјетског рата у срезу се смањивао број Муслимана. Дио њих се иселио у Босну и Турску. То се настављало и за вријеме Краљевине Југославије. Срез је 1931. године имао 33.196 становника, од тога 9.187 Муслимана. Те године у Пљевљима је живјело 3.190 Муслимана и 2.710 Срба и Црногораца.

Од индустријских предузећа, у срезу су до 1941. године постојали општинска електрична централа, три приватне пилане и рудник угља. Рудник је у почетку био власништво пљеваљске општине. Производња је достизала највише 2.000 тона угља. Браћа Војо и Богдан Ненадић противзаконито су присвојили рудник 26. августа 1926. године. Грађани су се противили предаји рудника угља приватним лицима. Одржали су више састанака на којима су протествовали. А са једног је упућена и протестна резолуција у којој стоји „да се замоли краљевска влада и сви мјеродавни фактори: 1. да присиле Општину пљеваљску да настави спор са Ненадићем око права на угаљ, те да се докаже да Ненадић није никада ни тражио ни пронашао угаљ; 2. да се изврши ревизија права које је Ненадић добио и утврди да он противно постојећим законима ово право искоришћава; 3. да управне власти до испуњења предњих питања одреде и утврде цијене угљу уз строгу примјену закона о сузбијању скупоће. Ненадић Војислав, на грађанству непознат начин, добио је од надлежних право, право просто а затим искључиво на истраживање угља. Све је ово рађено и урађено закулисно без знања грађана, бивших власника рудокопа и без знања пљеваљске општине …“

Електрична централа је подигнута тек 1936. године помоћу зајма Хипотекарне банке. Освјетљавала је само град, и то не све куће. У централи су радили машиниста, електромонтер и један ложач, које је плаћала општина. Привреда је била неразвијена за све вријеме Краљевине Југославије. Према статистикама било је 1931. године у пљеваљском срезу издржаваних лица 58,7%, док је 43,3% чинило активно становништво. Од 33.196 становника било је 16.963 мушкараца и 16.233 жена, с укупно 5.608 домаћинстава. У срезу је 1939. године било свега шест индустријских радника. Године 1931. у трговини, саобраћају и банкама су била запослена 294 лица, док је 1935. године Удружење занатлија имало свега 158 чланова. Године 1931. у срезу је живјело од пољопривреде и шумарства 82,6% становника, од индустрије и занатства 5,8%, од трговине, кредита и саобраћаја 3,3%, од јавних служби, војске и слободних занимања 4,8% и од осталих занимања 3,5%.

Привредни развитак среза текао је веома споро. Екстензивно ратарство и сточарство је чинило основну привредну грану. Расла је све више пренасељеност на селу. Пљеваљски трговци, у већини, узимали су робу на кредит од трговачких кућа у Београду и Сарајеву. Само је неколико трговаца радило са својим капиталом. Дио трговаца, због презадужености, падао је под стечај. Куповна моћ становништва била је слаба. Зато је већи дио трговаца давао робу на кредит, при чему су од дужника узимали велике зеленашке камате. Дугови трговцима и банкама, као најтежа мора, све више су притискали живот сељака и градске сиротиње.

Пропадање занатлија нарочито је изражено продирањем фабричке производње. Занатлије су биле незадовољне отварањем продавнице текстилне конфекције „Тивар“ и обуће „Бата“ у Пљевљима. Они су се противили уопште продирању индустријских произBода у срез. О томе говоре и записници са сједница Управног одбора Занатлијског удружења у Пљевљима. У записнику од 20. октобра 1931. године стоји: „На захтјев Занатске коморе сазват је збор обућара. На збору послије савјетовања донесено је једногласно мишљење: 1) да се употреба гумене обуће, било ципеле, било опанци, било фабрички или ручни радови потпуно забрани, тако исто да се забрани употреба гуме за израду поменуте обуће. Ово стога, пгго је доласком гуме и гумене обуће обућарски сталеж тешко погођен“. О тешком положају занатлија у Пљевљима говори и записник са VIII сједнице Занатлијског удружења, одржане 28. новембра 1935. године у којему стоји: „На акт Занатске коморе бр. 6006/35 једногласно донијели одговор који се достави Комори који се састоји у сљедећем: 1. Кројачи и обућари налазе се у врло бедном стању услед рада у овом месту „Бате“ и „Тивара“, и сви остали занати уколико постоје у овој вароши такође се налазе у тешком, јако
слабом стању, а може се рећи потпуно на просјачком штампу. 2) Све занатлијске гране су актуелним недаћама доведене до ликвидације својих послова. 3) Овдашње управне власти члановима овог Удружења до сада нијесу излазиле у сусрет ни у најмањој мјери. 7) Један дио занатлија као обућари, кројачи и томе слично раде већим дијелом на штету и то само мислећи да се с тим начином одрже у послу али су изгледи на њихов успјех врло слаби, и сви остали уколико раде може се рећи за парче насушнога хлеба, а један већи дио има их који уопште немају никаквог рада па ни зараде – те имамо и таквих који су по улицама пружали руку и упустили се у просјачење. 8) Око 100 занатлија има свог потраживања код земљорадника – то би се потраживање од прилике кретало од 400-500 хиљада динара, тим су поводом скрштене руке нашег занатства. 9) На територији овог Удружења нема занатлија улагача код новчаних завода, јер оно што су некад могли дати заводима дали су земљорадницима. 10) Већим дијелом и слободно се може рећи сви овдашњи занатлије дужници су новчаних завода који стоје под заштитом… у више случајева од занатлија власти врше егзекутивну наплату, која је скопчана са великим трошковима. 13) На овдашње порезнике нијесмо задовољни у погледу разреза пореза из разлога што је порез према данашњих радова и сувише велик, а има случајева да се опорезују и они који у току године нијесу ништа ни радили“ … При таквом стању занатлије су непрекидно појачавале експлоатацију запослених радника и шегрта, или су их једноставно отпуштале с посла.

Доношење Закона о заштити земљорадника тешко је погодило и трговину и занатство у овом крају. Пошто су трговци и занатлије били у дужничким обавезама према одговарајућим новчаним заводима или приватним трговцима, привремени губитак потраживања од сељака тешко је погађао и једне и друге, па већина њих запада у инсолвентност. Они су упућивали протесте надлежним властима противу поменутог закона. Занатлије су истовремено постављале и енергичне захтјеве за доношење сличног закона и о њиховим дуговима. У поменутом записнику Занатлијског удружења стоји захтјев „да се донесе уредба у виду земљорад. у погледу раздужења занатлија“. Поред тога, предлаже се „да се смање стопе асконтне код Занатске банке, да се разрези државне и друге порезе разрезују правилно према раду, да се обустави свака екзакутивна наплата код занатлија до доношења Уредбе о задужењу занатлија …“ Већина је занатлија (око 70%) радила без употребе најамне радне снаге. Тамо гдје је било запослених радника – сав терет послодавци сваљују на њихова леђа. Радници су пружали отпор послодавцима и штрајковали. Штрајк је организовао Шабан Муловић, који је имао утицај на кројачке раднике. „Раднички тједник“ од 6. септембра 1940.
године забиљежио је двадесетчетвородневни штрајк кројачких радника у Пљевљима. У том напису, поред осталог, стоји: „Тешки услови под којима живе кројачки радници не могу се упоредити ни са једном струком у земљи. Претјерано радно вријеме, наднице од 3 до 15 динара, већ из овога се види да социјални закони нијесу допрли до Санџака, јер највећа надница кројачког радника у Пљевљима далеко је нижа од законом прописане минималне наднице. Послодавци су употребљавали своје раднике поред петнаестосатног времена и за своје кућне послове. Овакав тежак и неиздржив положај натјерао је раднике да се сами организују и колективно затраже побољшање заиста тешкога положаја. Пошто су их и овог пута одбили, радници су немајући другог излаза сви колективно и без иједног штрајкбрехера напустили посао 23. VIII, чврсто ријешени на неповратак до коначне побједе… Овај гест кројачких радника наишао је, обзиром да је то први иступ радника за своја права у овом крају, на нарочиту потпору цјелокупног становништва…“

У тешком положају налазили су се и други радници, а нарочито они који су радили на експлоатацији шума и у приватним пиланама Суља Ченгића и браће Бојовића. У пилани Бојовића у Потпећу радници су штрајковали марта 1941. године, када су поставили захтјеве послодавцима да свим радницима повећају плате по 10 динара дневно (с тим да се то повећање рачуна и за јануар и фебруар, пошто за то вријеме још нијесу били примили плату); да се радно вријеме скрати на 10 часова; да се Уреду за социјално осигурање пријаве сви радници за све вријеме откако су на послу; да ниједан радник не може бити отпуштен због учешћа у штрајку. Послодавац је у почетку одбијао захтјеве радника. Али је ипак, због упорности штрајкача, прихватио све њихове услове.

Положај радника је погоршаван сталном експлоатацијом израженом у ниским најамнинама, неријешеним питањима социјалног осигурања и здравствене заштите, лошим радним и хигијен^ким условима и лаким остајањем без посла.

Саобраћај је .био неразвијен. За вријеме Краљевине Југославије држава је изградила аутомобилске путеве: Рудо – Пљевља, Пљевља – Жабљак – Шавник. Поред тога постојали су аутомобилски путеви: Пљевља – Пријепоље, Пљевља – Чајниче и Пљевља – Бијело Поље. Транспортних средстава било је веома мало (неколико камиона и путничких аутомобила).
Аграрно Дуготрајна турска владавина имала је веома тешке питање посљедице и упљеваљском срезу. Аустроугарска окупаторска војска оставила је пустош у сваком погледу. Социјалне и политичке супротности биле су јако заоштрене кад је створена заједничка југословенска држава 1918. године. Владајућа буржоазија је оклијевала да радикално, брзо и праведно ријеши аграрно питање, да укине феудалне односе и земљу преда у власништво сељацима. Зато су сељаци и у срезу пљеваљском, пражећи да се ријеши аграрно питање, сами укидали феудалне односе и присвајали земљу.

Влада је 27. фебруара 1919. године донијела Претходне одредбе за припрему аграрне реформе, које су важиле до децембра 1931. године. Ове Одредбе су прогласиле укидање постојећих и забрану нових кметовских (феудалних) односа у Босни и Херцеговини, Македонији, на Косову, у Метохији, Санџаку и Васојевићима. Бивши кметови (чифчије) проглашени оу власницима земље, док је агама и беговима држава гарантовала одштету. У пљеваљском срезу, као и у цијелом Санџаку, феудалци (аге и бегови) енергично су се супротстављали рјешавању аграрног питања у духу Претходних одредби. Они су 3. септембра 1919. године послали дванаест својих „опуномоћених делегата земљопосједника из Санџака“, који су у име свих ага и бегова предали влади меморандум у коме су тражили да се „опозове Наредба којом се лишавају насушног хлеба скоро сви власници, да би чифчије и даље својим земљовласницима хак издавали као што су издавали“.

Све грађанске странке, које су се смјењивале на власти, коначно рјешење аграрног питања су одуговлачиле претварајући га у средство уцјењивања и поткупљивања бирача приликом општинских и парламентарних избора. Али, владајући режим није могао у недоглед одлагати коначно рјешавање аграрног питања.

Притисак сељака, заоштравање социјалних и политичких односа на селу, тежње владајуће буржоазије да створи повољније услове за развој капиталистичке привреде стварали су ситуацију за дефинитивно рјешење аграрног питања и у пљеваљском срезу. Тек 5. децембра 1931. године донијет је Закон о уређењу аграрних односа у Македонији и дијеловима Србије и Црне Горе. По овом Закону земља је припала ономе који је обрађује. Тада су и правно укинути феудални чифчијски, наполичарски, закупнички, арендаторски и такозвани момачни односи. Само чифчије су имале право да земљу бесплатно добију, док су остали били обавезни да бившим феудалцима исплаћују одређене суме. Исплата је ишла преко пореских органа и једногодишњих рата без камате почев од 1. јануара наредне године, у којој је пресуда Аграрног суда постала пуноважна. Али је у периоду од 13 година, колико је владао такозвани провизориј, добар број земљорадника већ био продао земљу наполичарима и чифчијама. Тако се знатан дио земље већ налазио у посједу других лица када се приступило коначном спровођењу аграрне реформе. Закон од 5. децембра 1931. године санкционисао је овакво стање, с тим што феудалци који су продали земљу нијесу имали право одштете на земљу коју су раније посједовали.

Спровођење у живот тог закона о аграрној реформи у овом крају имало је вишеструко позитивно дејство. Отклоњена је несигурност сељака, повећала се њихова заинтересованост за пољопривредну производњу и бољу обраду имања. Грађански политичари и органи власти, у већини, дуго су се користили неријешеним аграрним питањима на тај начин што су везивали сељаке за своје личне и политичке интересе. У исто вријеме то су радили и с бившим феудалцима, изигравајући све законске прописе ради своје личне користи и богаћења. Релативно дуг период тзв. провизорија имао је за посљедицу, сем ријетких изузетака, осиромашење, нарочито Муслимана који су остали без земље па су се настанили у Пљевљима или другим варошима. Дио феудалаца (ага и бегова) и већи број њихових службеника (субаша, надзорНика, послуге и др.) дуго се нијесу снашли у новим условима. Неки од њих су затечену имовину трошили, а они који нијесу имали резерви продавали су јефтино обвезнице за чифчијске земље које је држава у то вријеме била издала. Тако су многи остали без средстава за живот. Један дио се оријентисао на ситну трговину, занатство, кућну радиност и слично.

Остали, који се нијесу снашли да пронађу било какве изворе за живот, а њих је било у тако заосталом крају као што је овај веома тешко наћи, продавали су за јефтину цијену своју радну снагу. То пауперизовано муслиманско становништво, већином настањено у Пљевљима, било је у тешкој ситуацији, јер се, због крајње заостале привреде, није имало гдје запослити. Зато се повећавао број оних који су били без средстава за живот. У таквим условима муслиманска реакција (бивши бегови и аге и дио трговаца) успјешно је везивала за себе и своје интересе дио сиромашних Муслимана.

Аграрна реформа је створила ситне сеоске посједе, који су се због прираштаја становништва и привредне заосталости среза, као екстензивна газдинства, све више уситњавали, с ниским жетвеним и другим приносима. Тако је М39. године у срезу било 4.376 пољопривредних газдинстава и 34.726 ха обрадиве земље. Од обрадиве земље било је 12.830 ха оранице, 470 ха под баштама и вртовима, 104 ха под воћњацима, 13.519 ха ливаде и 33.557 ха пашњака.

Већина сеоских газдинстава није могла себи обезбиједити егзистенцију. Сточарство је било знатно развијеније од ратарства. Али је, због слабог квалитета стоке, и оно било недовољно продуктивно. У Пљевљима је постојала мања приплодна станица веома ограничених капацитета, јер је располагала минималним средствима. Власт је мало бриге посвећивала побољшању узгоја и квалитета стоке. Укупни приход по пољопривредаом станоинику просјечно је изиооио око 1.080 динара. Материјални положај сељака изгледа далеко тежи кад се узму у обзир издаци за порез, прирез, кулук и друге дажбине. О тоM
је 1936. године овако писала „Рашка“: „Као уклет боговима санџачки сељак носи велики терет на својим леђима… Цео буџет једне сеоске породиде осредњег имовног стања износи 2.000 динара годишње… Крпеж и трпеж вечити су пратиоди људи овога краја…“ Радно сељаштво, у огромној већини, било је приморано да у бесцјење продаје своје производе и радну снагу, запошљавајући се, за јефтине паре, већином код имућнијих сељака, да се задужује код трговаца или код банака, плаћајући велике камате. У периоду кризе цијене пољопривредних производа нагло су падале, тако да је од тада управо почело нагло осиромашење села. А лист „Санџак“ је писао: „Најважнији извор привредног живота овога краја јесте овчарство. Вишак стоке прода се ради подмирења животних потреба и великих пореза… Један сељак ту скоро продао је једно јуне, овна, двије овце и троје јагњади – све за пет стотина динара“.

Сточарство је лредстављало главну привредну грану у срезу, а нарочито у његовим брдским и планинским предјелима, и главни извор прихода сеоског становништва. У срезу су постојале кредитне земљорадничке задруге у Бољанићима (основана 1922. с 130 чланова), у Забрђу (основана 1924. са 65 чланова), у Готовуши (основана 1925. с 26 чланова), у Обардама (основана 1930. с 39 чланова), у Матаругама и Отиловићима (основана 1930) и у Хоћевини (основана 1931. с 29 чланова). Њихова кредитна способност је била мала, а кредите су највише узимали богатији сељаци, јер су они у њих већином били укључени, док су сиромашни сељаци били препуштени сами себи. Али ти кредити нијесу имали никаквог битног значаја за унапређење пољопривредне производње. Неразвијена пољопривредна призводња, ниска продуктивност рада, уситњавање сеоских газдинстава, прираштај становништва и стално осиромашење сељака стварали су све теже социјалне и политичке проблеме и условљавали све већу имовинску и политичку диференцијацију сељака.

Општа привредна заосталост среза, непостојање индустрије, слабе саобраћајне везе, скупоћа, неограничена експлоатација занатских радника и сиромашних сељака, шпекулација трговаца и злоупотреба власти од појединих државних службеника, ниске цијене пољопривредних производа најтеже су погађале раднике и сиромашне и средње сељаке и у пљеваљском срезу за све вријеме Краљевине Југославије.

Ilija Vuković

– Mostovi kulture