Прије првог свјетског рата у срезу је било 15 основних школа, једна гимназија и једна женска занатска школа. А 1940. године су радиле 33 основне школе, једна виша реална гимназија, стручна женска занатска школа и стручна мушка занатска или шегртска школа. Мали број женске дјеце завршавао је оснoвну школу. У основним школама и гимназији било је око 2.250 ђака. Према попису становништва од 1931. године, од укупног броја становника било је 68,3°/о неписмених мушкараца и 87,8°/о неписмених жена.

Значајнијих културних установа, сем аматерских друштава, није било. Културно-умјетнички и просвјетни рад ван школа развијао се преко културно-просвјетних друштава („Братство“, „Покрет“, „Гајрет“, Студентско удружење) и спортских удружења. У граду није било читаонице. Постојале су само ђачке и наставничке библиотеке у гимназији, и библиотека при Студентском удружењу и неколико читаоница у селима. Удружења просвјетних радника и занатлија давала су приредбе претежно забавног карактера. Приредбе Студентског удружења у Пљевљима посјећивао је већи број грађана.

У Пљевљима је подигнут Дом народног здравља. Поводом његовог отварања Пљеваљска је општина тадашњег начелника за здравље у Министарству здравља др Штампара прогласила за почасног грађанина Пљеваља и дала једном тргу његово име. У Пљевљима је радило највише 3 до 6 љекара, а било је година кад је у цијелом срезу био само један или два љекара. У читавој здравственој служби среза било је 1930. године запослено свега 10 лица, а уочи рата тај број је био нешто већи. Превентивна здравствена заштита је била слабо организована. Вршено је ограничено пелцовање против великих богиња, шарлаха и дифтерије. Других значајнијих акција у том погледу није било. Подигнуто је неколико чесама на терет буџета Министарства здравља и социјалне политике. Смртност становништва, а нарочито дјеце, била је велика.

Грађанске политичке странке приликом општинских и парламентарних избора развијале су живу активност. Припадници Радикалне и Демократске странке формирали су своје организације 1919. године. До шестојануарске диктатуре, 1929. године, оне су биле главне политичке организације. Послије доношења Видовданског устава, 1921. године, основана је тзв. Џемијатска странка, уз коју је била већина Муслимана. Њено оснивање подржала је Радикална странка, настојећи да помоћу ње ослаби утицај Демократске странке у Санџаку, која је у пљеваљском срезу имала већину бирача. Радикална странка је тежила да помоћу Џемијатске странке спријечи утицај Југословенске муслиманске организације из Босне на Муслимане у Санџаку. Бивше аге и бегови су имали главну ријеч у Џемијатској странци. Али је ускоро дошло до оштрог сукоба између Џемијатске и Радикалне странке. Оне су своју политичку акцију пренијеле на терен националне и вјерске борбе. То је довело до даљег заоштравања односа између Срба, Црногораца и Муслимана. То пада у вријеме одметничке активности Хусеина Бошковића, Јусуфа Мехонића и других. Ради ликвидације тих одметника који су вршили злочине по срезу, власти су спроводиле терор над Муслиманима проглашавајући их за јатаке одметника. Муслимани су се због тога све више селили у Турску и у Босну. О томе је Мухамед Хаџисмајловић, директор муслиманске кредитне банке у Пљевљима, писао тадашњем посланику Михаилу Драгашевићу: „Надам се да си Ти против сеобе муслимана, па сам слободан замолити те да, ако се може, да се уопште законом забрани или барем да се укине ова фамозна наредба по којој се наређује свим војним и цивилним властима да иду на руку при сеоби Турака. Та наредба од које је штета по државу, а нарочито по нас Србе, није потребно да ти говорим кад се сви муслимани третирају као Турци, нарочито у овим крајевима гдје је то тумачење код све црногорске интелигенције — ваљда се рачуна и свих државних органа без изнимка. Господе боже, да ли ће се једном почети трезвено о свему расуђивати?! Настави ли овако и задњи репови Муслимана — Срба нестаће …“ Исељавање Муслимана су подгр авали богатији Црногорци и Срби, због шовинистичког сљепила и због похлепа за богаћењем — јер су тако на лак начин лриграбљивали њихову земљу.

Поред поменутих политичку активност је развијала и Земљорадничка странка, која је имала упориште међу богатијим сељацима, чије је интересе заступала. Тада је утицај револуционарног покрета у пљеваљском срезу био мали. Ипак је вриједан помена иступ професора Пљеваљске гимназије на првим општинским изборима у Пљевљима с такозваном радничком листом. Тада су, захваљујући подршци радника и занатлија, изабрана за општинске одборнике два просвјетна радника. На тим изборима, 1925. године, већину је добила листа на чијем су челу биле бивше аге и бегови, док су радикали добили три, демократе два и радничка класа два мандата.

Ученици осмог разреда Пљеваљске гимназије су штрајковали у децембру 1927. године против професора историје због тога што у предавањима није поклањао довољно пажње историји Црне Горе. У периоду до шастојануарске диктатуре вриједна је пажње активност једног броја просвјетних радника из редова грађанске опозиције против режима, и за слогу и јединство Срба, Црногораца и Муслимана у срезу. Њихова активност сметала је реакционарима, па су их често оптуживали просвјетним властима. Поред поменутих културно-просвјетних друштава, у Пљевљима је радила подружница муслиманског друштва „Гајрет“, чији су рад помагали и поједини просвјетни радници Срби и Црногорци. Кад је, 6. јануара 1929. године, заведена војно-монархистичка диктатура, која је укинула Видовдански устав, грађанске слободе и политичка права и забранила све политичке странке и синдикалне организације, припадници грађанских политичких странака у срезу пасивно су очекивали даљи развој догађаја.

Диктаторски и милитаристички режим је према свим својим противницима примјењивао репресалије, Жандарми су били стационирани у девет жандармеријских станица у срезу. Тешко економско и политичко стање, сиромаштво и културна заосталост су карактерисале тадашње економске и политичке прилике и у овом крају. Због свега тога у срезу је расло незадовољство већине становништва против владајућег режима.

Револуционарни Под утицајем револуционарног покрета у Беопокрет граду, напредни студенти пљеваљског среза, који су студирали на Универзитету у Београду,-развијали су политичку активност у Пљевљима настојећи да се преко легалних и илегалних форми рада развија револуционарни покрет у срезу пљеваљском. У Пљевљима је у децембру 1932. године основано Удружење студената Пљевљака. Оно је окупљало у своје редове већинy студената из пљеваљског среза и представљало значајно жариште за ширење прогресивних идеја и стварање револуционарног покрета. Оно је било упориште револуционарно оријентисаних људи овог подручја. Основни циљеви Удружења студената Пљевљака били су револуционарни. То се види и из првог програма Удружења усвојеног на Оснивачкој скупштини: „Сељак па и велики дио Санџака далеко је од свих могућности за ма какву интелектуалну оријентацију“ због чега је Удружење поставило као своје непосредне задатке „оснивање градске читаонице и Народног универзитета у Пљевљима и оснивање библиотеке у свих 12 ошнтина овог среза које ће бити саставни дио књижнице у Пљевљима“. У том документу Удружења даље се кбнстатује да културни као и политичкИ препород краја „једино може доћи од омладине, јер му је она и по срцу и по идеји најближа“; да су „непријатељи културног препорода предрасуде и ауторитети без вриједности, традиције које се не смију заборавити, али се морају брисати при извођењу нових непосредних задатака…“ Као што се види, студенти одређено указали на основну снагу и на форме политичког рада у остваривању револуционарних циљева и задатака. Акције студентске омладине преко Студентског удружења и друге активности на плану спровођења идеологије и политике Комунистичке партије Југославије биле су разноврсне и успјешне.

Преко културно-умјетничких приредби, читаонице, зидних новина и индивидуалног рада чланова Студентског удружења организован је културно-просвјетни и политички рад на линији револуционисања маса и њиховог везивања за идеје и политику Комунистичке партије Југославије. У Удружењу су били најактивнији прогресивно оријентисани студенти, који су по убјеђењу били марксисти. Преко Удружења је било организовано сакупљање прилога за Црвену помоћ. Тако је студент права Миодраг Мишо Павићевић два пута носио прилоге које је Удружење сакупљало за комунисте који су били на робији у Сремској Митровици. Удружење је успјешно повезивало свој рад с Удружењем учитеља, у коме су доминантан утицај имали антирежимски оријентисани учитељи. Поред прилога које је прикупљао за Црвену помоћ — за шпанске борце, међу којима се борила и др Добрила Шиљак из пљеваљског среза — и за комунисте у затворима и на робији, Удружење се повезивало с напредном студентском омладином у другим мјестима зетске бановине. О активности Студентског удружења у Пљевљима извјештавао је и тадашњи лист „Санџак“. У чланку под насловом „Скупштина Удружења студената Пљевљака 1933. године“ стоји да је 23. јула те године одржана годишња скупштина и да је примљен предлог једног члана да Удружење узме иницијативу око сазивања конгреса студената из Санџака на коме би-се, поред питања која интересују специјално студенте, дискутовало и о потребама и политичким приликама у Санџаку. До тога конгреса није дошло јер су га власти забраниле бојећи се окупљања и организационог повезивања напредне омладине у Санџаку.

Јача, организована револуционарна активност у срезу почиње од 1933. године. Марксистички оријентисани студенти (Ј. Маловић, М. Павићевић и др.) развијали су живљу активност у Пљевљима, прорађивали марксистичку литературу и материјале КПЈ, одржавали илегалне састанке који су по садржини и начину рада имали карактер партијских састанака. На овим су састанцима разматрали актуелне политичке догађаје, договарали се о одређеним акцијама, доносили одлуке о раду са средњошколском и занатско-радничком омладином. Такав рад се манифестовао и на парламентарним изборима 1935. и 1938. године: око питања грађанског рата у Шпанији, фашистичке агресије на Чехословачку, Пољску и Албанију, у раду на тумачењу политике КПЈ; приликом прослава 1. маја, октобарске социјалистичке револуције и 8. марта; у повезивању с напредном омладином у Пријепољу, Новој Вароши, Бијелом Пољу, Беранама (Иванграду) и Жабљаку. Тај рад је имао највећи успјех са ђацима Пљеваљске гимназије, која је била најаче упориште револуционарног покрета у пљеваљском срезу. Поједини директори и реакционарни професори су били противници слободоумних и напредних ђака; неки од њих фаворизовали су дјецу реакционарних и богатих грађана.

Међу професорима је било и напредно оријеНтисаних људи (Првослав Пиво Караматијевић, Миливоје Урошевић, Војин Кртолица, Миодраг Џуверовић и други) који су помагали акције средњошколске омладине. Штрајк ђака Пљеваљске гимназије који је почео 29. марта 1939. године спада у највећу акцију револуционарног покрета у пљеваљском срезу. Отпуштање из службе професора срлсхохрватског језика Миодрага Џуверовића, било је повод да већина ђака одмах ступи у штрајк, који су организовали комунистички оријентисани ђаци. Са заједничког скупа ученици – штрајкачи су другог дана упутили резолуцију Управи гимназије, Министарству просвјете и угледним људима у граду. У тој је резолуцији,
поред осталог, стајало: „Ми ђаци знамо то да се једним објективним испитивањем да утврдити, да смо у дугом низу времена претрпјели масу увреда, понижења и крајње пристрасних и нимало васпитних поступака од стране појединих наставниха. Хтјели смо да протествујемо против оних који упропашћавају нашу младост и нашу будућност. Хтјели смо да кажемо нашим родитељима и грађанима и надлежним факторима да овако стање у Гимназији не смије даље да остане ако се мисли на нашу будућност, да интелектуални и морални развој ученика Пљеваљске гимназије не пође погрешним и нездравим путем. Ако овај
штрајк представља већи злочин него поступци које смо изнијели, ми смо приправни да у сваком моменту сносимо посљедицу тога“.

Дио грађана међу којима су се истицали Велимир Јакић, Пиво Караматијевић, Душан Ивовић, Михаило Драгашевић, Мира Мазић, Милан Поповић и Илија Станић, пружао је пуну подршку штрајку. Тако је и једна делегација угледних грађана, с Душаном Ивовићем и Михаилом Драгашевићем на челу, ишла у Београд да протестује код Министарства просвјете. Против ђака који су учествовали у штрајку предузете су драконске мјере. На једну годину су искључена 32, на двије и три 20, из свих школа у Пљевљима 10, из свих школа у Краљевини 8 ученика – укупно 70. Остали учесници штрајка кажњени су оцјеном „један“ из владања. Искључени ђаци су наставили школовање и револуционарни рад у никшићкој, беранској, ужичкој и другим гимназијама. Штрајк је имао велики значај за даљи развој револуционарног и антифашистичког покрета у пљеваљском срезу и за убрзавање рада Покрајинског комитета КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак на формирању организације КПЈ у Пљевљима.

Прва организација КПЈ у пљеваљском срезу формирана је новембра 1939. године, а чији су први чланови били Комнен Церовић, Велимир Јакић и Мићо Зорић. Комнен Церовић је био први секретар ове организације (ћелије), која је, по одлуци Обласног комитета КПЈ за Санџак, вршила функције и Мјесног комитета КПЈ за пљеваљски срез. Формирањем партијске ћелије почиње организованији рад на спровођењу политике КПЈ. Чланови КПЈ и комунистички оријентисани студенти, средњошколци и занатски радници развијали су активност кроз већ постојећа друштва и организације. У то вријеме у Пљев’љима је постојало: Српско пјевачко ДРУштво „Братство“ и Муслиманско друштво „Гајрет“, а од 1924. године и фискултурно друштво „Соко“. Управа „Сокола“ је све више прелазила у руке реакционара, па се и број средњошколаца у овом друштву смањивао. Зато је у „Соколу“ школске 1935/36. године било 48, 1936/37. године 15, а 1937/38. године више није било у њему скоро ниједног ученика виших разреда гимназије.

Да би сузбили утицај и рад реакционарних елемената Бранко Ђуровић и Ризах Катана су 1937. године организовали штрајк у „Соколу“, због чега су искључени из овог удружења. Комунисти су развијали живљу и разноврснију активност у граду. Они су, поред постојећих, формирали нова спортска друштва „Слогу“ и „Јединство“, која су окупљала већи дио средњошколске и радничке омладине. У њима се, поред спортског и културно-просвјетног развијао интензиван политички рад на васпитању омладине у револуционарном духу и на њеном ангажовању у раду за политику КПЈ. Спортско друштво „Јединство“ је било примјер братства, јединства и равноправности српске, црногорске и муслиманске омладине. Ова друштва су организовала излете који су се претварали у политичке скупове. У свим акцијама против политичког терора, експлоатације и профашистичке политике режима напредна и револуционарна студентска, средњошколска и радничка и сеоска омладина борила се за демократске слободе, права и интересе народа, за политику КПЈ. Зато је уживала све већи углед у народу. То се одразило на побједу демократских снага на парламентарним изборима у срезу пљеваљском 1939. године.

Пошто је Пљеваљска гимназија била најјаче жариште револуционарног покрета у срезу, у њој се под непосредним утицајем и руководством комуниста снажно развијао напредни средњошколски покрет. Па ипак, у гимназији није била формирана партијска организација, нити организација СКОЈ-а. Али је међу средњошколском омладином рад био организован кроз разне форме: илегални састанци, васпитне групе, излети, литерарна дружина „Полет“, илегалне библиотеке и слично. Поред идеолошког и политичког рада који су комунисти – студенти развијали међу напредном средњошколском и сеоском омладином, посебна је пажња посвећивана радничкој омладини. Васпитне групе састављене од радника проучавале су и растурале марксистичку литературу и писале антифашистичке пароле у фаду. Због тога је јадна група радника и ђака са Ризахом Катаном, била ухапшена у марту 1939. године.

Кад је профашистичка влада Милана Стојадиновића покушала да 1938. године, по угледу на Хитлара и Мусолинија, формирала профашистичке организације, око 300 омладинаца из Пљеваља, под паролама „Доље фашистичка Њемачка и Италија“, „Живио мир, слобода и демократмја“, деманстрирало је главном улицом града.

Утицај на село и сеоску омладину комунисти су спроводили преко студентске и средњошколске омладине са села. У томе су имали значајну улогу и учитељи Будимир Милићевић, Маријан Лекић, Панто Малишић, Стана Томашевић и Душан Басагић. Већином са села средњошколци и студенти су своју активност развијали у својим родним мјестима. Читају се напредне књиге, проглаои КПЈ, шире идвје КПЈ и растурају леци. Биле су организоване и групе сеоске омладине с којима се политички радило. На селу је била формирана и организација задружне сеоске омладине. Тај рад је био нарочито развијен у хоћевинској и косаничкој општини. Организоване су и мале библиотеке у којима је било марксистичких књига, које су добро коришћене, нарочито брошуре о СССР-у. Рад са женама комунисти су остваривали преко студенткиња, ученица гимназије и ученица Женске занатске школе у Пљевљима.

Крајем 1934. године дошло је до лрвих покушаја фармирања синдикалних организација у Пљевљима. Тада је тражено од власти одобрење за рад подружнице занатских радника, која би се везала за струковни савез синдиката кожарских радника. Власт није дозволила револуционарну активност синдиката. Она није одобрила такав рад синдиката у Пљевљима ни 1938. године, када су јој Хајро Хаџалић и Ризах Катана и други, у покушају да формирају УРСОВ-е синдикате, поднијели на одобрење правила састављена по узору на правила Мјешовитог савеза УРС-а. Организовани дио радника припадао је револуционарном синдикалном покрету. Они су радо читали и растурали и синдикалне листове „Одјек“ и „Радник“. Политичка ситуација у земљи и у свијету јако је утицала на политичку активност револуционарних снага у пљеваљском срезу. Борба против фашизма, борба у Шпанији, империјалистички ратови Њемачке и Италије, прогони комуниста – све је то условљавало живље политичке акције. На линији раскринкавања профашистичких режима и борбе против фашистичке опасности, студенти Пљевљаци организовали су у љето 1938. године предавање „Одбрана земље од фашизма“. Оно је одржано у Пљевљима, Сјеници и Новом Пазару, док је у другим мјестима забрањено. Свака револуционарна и антифашистичка акција у земљи и свијету наилазила је на подршку народа у срезу, а нарочито студената и средњошколске омладине. Тако у прогласу студената Пљевљака од 29. јуна 1938. године стоји:
„Проливена крв Мојсија Стефановића, Марковића и других другова за слободу пролетеријата збиће још више редове радног народа чијем ходу неће моћи одољети никакве баријере капиталистичких хуља. Омладина пљеваљског среза заједно с омладином осталих народа Југославије поћи ће стопама Мојсијевим и другова у борби против фашистичких крволока чији слуга Стојадиновић капларски извршује смртне пресуде и пије крв народима Југославије“. Сем тога, растурањем слика др Драгише Мишовића, Жарка Мариновића и Мирка Срзентића омладина се упознаје с погибијом ових револуционара.

И патријарх српске православне цркве Петар Росић Варнава, који је родом из Пљеваља, супротстављао се профашистичкој владавини Милана Стојадиновића и његовим покушајима да ратификује Конкордат с римокатоличком црквом. У јануару 1940. године су ухапшени у Пљевљима и у Управу града Београда затворени Данило Кнежевић, Будимир Будо Милићевић и Шућро ДрHда. А фебруара 1941. године су били у концентрационом логору: у Смедеревској Паланци Алекса Јовићевић а у Сребреници Ахмед Бајровић и Ризах Катана. КПЈ у Пљевљима имала је 11 чланова у априлу 1941. године. Она је била малобројна с обзиром на велики број марксистички оријентисаних студената и ђака, који су учествовали у низу револуционарних и антифашистичких акција и били носиоци борбе за политику КПЈ.

Иако су постојали сви услови, организација СКОЈ-а није била формирана у срезу. Народ у пљеваљском срезу је осудио приступање Краљевине Југославије Тројном пакту. У Пљевљима су 27. марта 1941. године организоване манифестације под паролом „Боље рат него пакт“, „Боље гроб него роб“. У њима су учествовали грађани, ђаци и војници. Ове манифестације биле су израз патриотског расположења народа за одбрану Југославије од агресора: фашистичке Њемачке и њених савезника. То се показало и 30. марта 1941. године приликом одласка 48. пјешадијског пука из Пљеваља на фронт према Албанији. Тада је већина грађана присуствовала свечаном испраћају пука. До 6. априла 1941. године, организацију КПЈ у пљеваљском срезу су сачињавали: Комнен Церовић, Велимир Јакић, Милорад Зорић, Будимир Милићевић, Радоје Контић, Бранко Ђуровић, Момчило Бајчетић, Данило Јауковић, Војин Кртолица и Мило Лубарда. У почетку априлског рата у Пљевља су дошли Владимир Дамјановић и Данило Кнежевић, студенти, из београдске партијске организације, а В. Кртолица и М. Лубарда су напустили организацију. Спроводећи политику КПЈ, они су развили активност на мобилизацији народа за одбрану земље од фашистичких агресора. Чланови и симпатизери КПЈ одмах су се Команди војног округа у Цљевљима јавили као добровољци за фронт. Међутим, војне власти им нијесу изашле у сусрет. СлоM Краљевине Југославије био је неминован. Министри су пролазили кроз Пљевља према Никшићу, одакле су авионима побјегли из земље. Разорне акције пете колоне, паника, кукавичлук и издаја органа власти, војних команди и установа биле су на сваком кораку. Они су ревносно чували и Нијемцима предали све војне магацине и објекте у Пљевљима. Али су прије тога одбили приједлог комуниста да се храна подијели народу овога краја. Послије њемачке и италијанске агресије на Југославију 6. априла 1941. године, њемачка војска је 16. априла 1941. године окупирала Пљевља.