Најчешћа реченица коју обични људи ових дана постављају гласи: „Зашто се не предложи и усвоји у Генералној скупштини Уједињених нација Резолуција о осуди свих злочина на простору бивше Југославије, почињених у ратовима током њеног распада?“ Питање је потпуно логично, јер би то био најбољи пут за помирење и сарадњу међу јужнословенским државама и народима. Само истина и правда могу дјеловати љековито против ратних злочина.

  Управо у том грму и лежи зец. Давно је речено, „чија сила онога и правда.“ Није циљ Резолуције о геноциду у Сребреници помирење и санирање балканског бурета барута. Циљ је прије свега кажњавање Србије, Српске православне цркве и српског народа, због непризнавања лажне државе Косово, неувођења санкција Русији и залагања за опстанак Републике Српске. Несумњиви злочин у Сребреници, чије околности још увијек нису у потпуности истражене, али који свакако није геноцид, користи се као димна завјеса да се замаскира геноцид, који се већ пола године дешава у Гази пред очима цијелог свијета.

  Је ли неко могао замислити прије пола вијека да ће Њемачка бити предлагач Резолуције о геноциду који су починили Срби, народ који је уз Јевреје и Русе највише пострадао у двадесетом вијеку. Изгледа, све се мијења осим њене антисрпске политике. Дух те аустроугарске и пангерманске политике, најбоље изражава карикатура која се појавила  у Бечкој штампи, у предвечерје Првог свјетског рата, на којој снажна песница разбија главу Србину са пратећим текстом SERBIEN  MUSS  STERBIEN (СРБИЈА МОРА УМРИЈЕТИ). Хитлер је у Другом свјетском рату реализовао ту идеју по принципу „сто за једног“ и то у српској кући. Чак ни крагујевачки ђаци нису били поштеђени.

 Ко су спонзоруше(родна равноправност) поменуте резолуције? Све земље које је српски војник ослободио из швапског ропства. Словенија, у којој је рођена страшна лозинка „ Србе на врбе“ чијег је аутора  Марка Натлачена, наивни краљ Александар наградио титулом бана Дравске бановине у Краљевини Југославији, вјерујући да ће од њега направити Југословена. Умјесто тога добио је метак у Марсељу. Хрватска, највјернији Хитлеров савезник, у којој је за четири године у Јасеновцу, на 57 начина, убијено 700 000 Срба, Јевреја и Рома. Држава која је имала и логор за дјецу, која је све јаме напунила Србима, а цркве спаљивала заједно са вјерницима. Господе да Броз није наредио да се све то забетонира, зарад лажног братства и јединства, и да су сви ови мученици сахрањени по Божијим и људским законима, четвртина Хрватске би била под мраморјем.

  Многи ће гракнути како је то била Павелићева Хрватска, али зар није и ова Туђманова протјерала 250 000 Срба и за то била награђена чланством у Европској унији. Босна и Херцеговина,заправо бошњачки дио мисије БиХ при УН самостално без одлуке Предсједништва БиХ што је флагрантно кршење Дејтонског споразума. Уосталом, тако је и почео рат у БиХ, што су два народа прегласала трећи. Тај трећи били су Срби. То што у Дејтонском споразуму и Уставу пише да је БиХ држава три равноправна и конститутивна народа и два ентитета, за предлагаче и спонзоре Резолуције не значе ништа.

  Македонија, чијој је цркви, формираној  од стране комуниста СПЦ даровала  аутокефалност. Али последњи избори показују да и они схватају одакле вјетар дува. Коначно Турска, после пет вјекова ропства, свих Данака у крви, права прве брачне ноћи, набијања на колац и осталих непочинстава.

 На крају ове жалосне колоне црногорска Влада са жељом да буде лидер европских интеграција у региону, упркос незамисливој спрези са организованим криминалом и корупцији на свим нивоима. Како је то могуће? Па могуће је ако се одрекнеш брата, ако издаш вјековне пријатеље и покровитеље, ако се одрекнеш себе. Зато порука Премијеру, рођеном  Пљевљаку, само част и брука живе до вијека. Вјерујемо да ће изабрати част, а српске партије подсјећамо кад је погинула Народна странка. Кад су у вријеме НАТО агресије на Савезну Републику Југославију њени министри уводили радну обавезу, а Килибарда пријетио искључивањем струје и воде касарнама војске Југославије. Народ памти и ријетко гријеши. 

ПОКРЕТ ЗА ПЉЕВЉА