Momčilo Gavrić sa osam godina, ostavši bez najmilijih krenuo je na Gučevo da traži srpsku vojsku. Pronašao je Šesti artiljerijski puk Drinske divizije, pošto je sve vidio ispričao je šta se dogodilo. Vojnici su istog dana osvetili Gavrićevu porodicu a on je postao vojnik.

Pitali su me vojnici ‘Šta ćeš ti, bato, ovde?’ ja sam im plačući kaz’o ‘Švabe su mi ubili oca i majku i sedmoro braće i sestara, došao sam da tražim ovde od vas neki top da pobijem onu švapsku žgadiju’, na to su oni mene odveli kod majora Stevana Tucovića koji je bio komadant šestog artiljerijskog puka Drinske divizije. Odvedu me kod njega i ja njemu to isto ponovim a on kaže ‘Sinko ne možemo mi tebi dati top. Top je jedno veliko oružje koje se ne može nositi u ruci ili u džepu. Nego daćemo ti bombe i to ću ti dati jednog užičanina koji će otići da ti osveti tu tvoju familiju. I onda mi je on iznio jednu malu puškicu. Možda je bila pola kilograma teška.“

Učestvovao je u Cerskoj i Kolubarskoj bici, albanskoj golgoti, ranjen je na Kajmakčalanu, učestvovao u proboju Solunskog fronta i demobilisan je sa dvanaest godina kao najmlađi podnarednik na svijetu. Za junaštvo u bojevima na Gučevu i Kolubarskoj bici mali Momčilo unaprijeđen je u čin kaplara, najmlađeg na svijetu. Početkom 1915. preživio je epidemije koje su desetkovale stanovništvo Srbije. Poslednji se povlačio sa svojim “Drincima“ pod teškim borbama, jer je divizija imala zadatak da štiti nepregledne zbjegove u klisuri Ibra. Držeći se za šinjel ratnog poočima Miloša, mali Momčilo je prešao preko zavijanih albanskih planina.
Kad je stigao do Krfa dobio je novu uniformu i novu pušku te upućen na Solunski front.“Naišao je general Živojin Mišić i vidio me na položajima. Pitao je Stevana Tucovića „Šta traži ovo derište na frontu?“ on mu je odgovorio ‘Nije to derište. To je borac još od Cerske bitke. Njemu su pobijeni svi u kući. Sedmoro braće i sestara i otac i majka.”

Na to mu je Vojvoda Živojin Mišić odgovorio: “Majore Tucoviću proizvedite Gavrića u čin podnarednika i neka se to pročita pred cijelom divizijom“.

Nakon svega što je preživio, nekoliko puta je završio u zatvoru, jer nije želio da izda svoju zemlju, pobjegao je iz logora za vrijeme Drugog svjetskog rata. Velika dobrotvorka Lejdi Pedžet zvala ga je srpski vitez. Grci su mu postavili zlatnu ploču na Krfu. Francuski predsjednik Miteran mu je 1985. dodijelio orden, a general Lepardije je rekao: „Šteta što niste bili francuski vojnik, imali biste spomenik na Jelisejskim poljima“.