Они којих се често сећам

ГОСПОДИН МУРАТ ПАША ПЉЕВАЉСКИ

Пише: Војкан Т. Бојовић

Једна  сасвим  обична  фотографија ФК Рудар – Волвокс из 1993. год. требало  је  да  буде  архивирана у  мојој  документацији. А, ето, послужи  ми  за ово  писање. Оно, лепо  је  сетити се  свих  тих  имена играча који  су  допринели  васкрсењу  пљеваљског  фудбала, и  уписали  га  на мапу међу најбоље  тимове СР Југославије: Дамир Чакар, Далибор Шкорић, браћа Јеврић, Срђан Бајић, Пепа, Матан, Ђука, Роловић, Бале, Головић, Аџић, Дукић, Жара, Ђека… Можда некога и заборавих. Праштајте, све ће  то боље записати они који од  тога имају хонораре, плате, пензије, награде…

Бити сам са собом и свим оним што му живот није давао! Толико  фотографија за мој албум, Мој  град – моји  људи, а  да  не би сликара Мирка Марија Марјановића, оста Паша са Рударевцима као лопта у  голу: у горњем  левом углу ове фотографије.

Напор овог писања је ето та особа на трибимама стадиона „Крај  Брезнице“ у  времену када  је  фото  „Бони“  правио  ову  фотографију. Препознао  сам  га, више по месту на коме је волео да седи, него јасноћи лика. Али, како је  поред њега  била и, његов саставни део,  стара  ташна, јасно  је  било ко је. Господин Мурат Махмутовић Паша! Често смо се сретали и поздрављали у  завичајном граду.

– Може ли  се Паша?

– Мора се Тодорићу и ово издурати!

Када  се  ковао  тај  прволигашки  Рудар, имао  сам  прилике  да  се често на стадиону и поред  њега виђам па и кафенишем са Муратом – Пашом.  Разговор  је  углавном  био о Пљевљима  и  Пљевљацима  некад… Питао  сам  га  и  за  надимак, и  да ли  му  је  неко из  фамилије  био паша  или код паше.

– Ма јок болан Тодорићу, нико! Ја сам сам себи дао надимак, да пркосим свјетском пашалуку.

Занатлија – цревар, није се женио, био је један господски боем са шеширом и краватом, који је  много држао до свог изгледа. Усамљен али увек са свима, и својом  ташном, у којој  је неизоставно  било новина, књига, суџука и флашица… Довољно да се  преброди овај  дуњалук и „часно  преда душа свевишњем“ знао је да каже…

Једном те 1994. дошао је Паша у конфликт са особљем ресторана на стадиону, па му је отказано  послужење. Уђем ја и видим га где седи. Приђем и нудим га пићем. Углавном је са мном пио кафу. А он ми каже шта је. Ја онда поручим две кафе за мене и тако решимо проблем и  поразговарамо.

Сетио сам тих разговора, много пре овог писања, и о томе сам често разговарао са поетом Мићуном  А. Шиљком, који је о Паши после написао и један јако добар  текст, у који  се  уклопио  и  оргинално  урађен Муратов  портрет, рад сликара Мирка  Марјановића  Марија.

Мурат Махмутовић био је у послератним годинама први тенор мешовитог  хора КУД „Волође“. Остало  је упамћено  код  старих  Пљевљака, да  је  Паша,  улазећи у  кафану, знао да  већ с врата  запева.  Сталне  кафеџије некадашње  „Таре“, „Зеленгоре“, „Славије“, „Градске кафане“, „Кореје“… причале  су  о  томе, а бољи  музички  зналци  били  су  задивљени  репертоаром који  је имао. Од изворних севдалинки па до Мокрањчеве „Пољем  се  вија…“! Није  тешко било да  се Пашино певања оцени са одличним, да је  таленатован… Они који су  се  у музику разумели  боље  од писца ових редова, стављали  су  га  „по  таленту  до  Хамдије Шахимпашића,  јер  је на  најаутентичнији  начин интерпретирао муслимански изворни  мелос“.  А његов  чести  саговорник  и другар  из  старих  дана, говорио је  за њега „да  се одазвао на  аудицију Радио  Сарајева, стао  би  уз  раме Сафету  Исовићу  и Заиму  Имамовићу“.

Али, није  се  Мурату ишло из Пљеваља и његове грађанске боемије, севдалија, мераклија акшамлија, чији је и Мурат Паша био предводник.

А поред Паше препознавао сам, са закашњењем, и доста  мојих  некадашњих  суграђана на  које  се у времену живљења, трчања, рвања са свим и свачим, није  стизало  посвети бар  мало  пажње, разумевања и за  њихов рад, поштење, однос према ближњима, комшијама, суграђанима…  Други, који  су за  то  имали и времена и  могућности, али  не  и талента и  још понечега, стварали су о њима исривљене  слике, измишљали приче које су их  углавном требале омаловажавати и  сл. Ево  за ово  писање,  једне моје забелешке  о  човеку, који  је  такође читав  свој  живот провео  у  Пљевљима. Становали смо  у  истој улици и  прво што  ми  је,  увек  када  га  се  сетим, падало на  памет, да  га  никада,  ама  баш никада,  нисам видео без  одела, беле кошуље, кравате, уредно избријан,  да ли иде на посао или  не, да ли  је  празник  или  не,  или касније, само  до  чаршије  или  Воденица… Та  чаршија, сложила  му  је причу о неписмености, слабом образовању и сл. Радећи један  сепарат о председницима пљеваљске општине од  првог из 1912.  Војислава Воја Ђ. Ђенисијевића па до  Радомана Гогића, дошао  сам и  до њега јер  је, између  осталог, обављао и ту дужност  до  избора  оног „правог“. И  више  пута  сам о  томе  говорио, а  ево  сада  пишем, да  сам  са  неверицом слушао његове одговоре на моја питања, аргументована, логична, проверено  тачна о свим догађајима и људима његовог времена… са речником бољим од многих  високошколаца… А погледајте, какав  је ово  рукопис (одговор  на  ауторизацију мог  текста), употреба  великог  слова, интерпукције… Богами, оно о  неписмености, а  и  другом  не пије  воду…

Рекао  бих, господин  из Југова…! Добро, сада а и  одавно се  не  гледа  на  рукопис, графолози  мисле другачије. А ко  данас и  пише,  ево  и  ја  „тастеришем“ на  рачунару!

Могао  бих на  ову  тему, писати  и  о  доста  других  људи завичаја. Рецимо о  мом  комшији, који  је  по  занимању  је  био  милиционер, а  знате  шта  се  углавно  мисли  и  како све  жаргонски  зовемо то занимање! И онда, када се поразговарате, останете у чуду, како тај човек тог  занимања, одлично  познаје историју  свог  народа а  и шире, књижевност, географију и далеке  земље, иако  није вероватно баш даље  путовао  од родних  Васојевића… О свему томе и другима, у неким каснијим писањима.  Знам, да  и много  других  има  своја  казивања  на ова  моја… Забележите  их. Користиће,  да  бар  једни  друге  боље  познајемо  па и поштујемо… То  је  некада била  главна  одлика Пљевљака  и  њихове  чаршије… Рекао би  поета Мићун Шиљак: Био вакат па га више нема!Можда  је  ипак остало нешто  од  тог  „вакта“, а нешто  доброга да  се и поновити.