Pred nama je tvrđava koja se zove nauka, sa svojim brojnim područjima znanja. Moramo iskoristiti ovu tvrđavu po svaku cenu – obratio se 1927. godine mladim sovjetskim komunistima njihov vođa Josif Visarionovič Staljin.

– Mi smo 50 ili 100 godina iza razvijenih zemalja. Moramo smanjiti taj jaz u idućih deset godina. Ili ćemo to učiniti, ili će nas slomiti – vikao je Staljin četiri godine posle.

Do njegove smrti 5. marta 1953. Sovjetski Savez stvorio je najveći naučni establišment u istoriji. To je, između ostalog, rezultiralo lansiranjem prvog satelita, Sputnjika 1957. i slanjem prvog čoveka u svemir, kosmonauta Jurija Gagarina 1961, piše britanski naučni pisac Simon Ings u svojoj knjizi “Staljin i naučnici: Istorija trijumfa i tragedije 1905 – 1953.” (Stalin and the Scientists: A History of Triumph and Tragedy 1905 – 1953).

Ova nedavno objavljena knjiga dobila je sjajne ocene čitalaca, kritičara i istoričara, koji je smatraju najsveobuhvatnijim delom o sovjetskoj nauci u prvoj polovini 20. veka.

Glad, ratovi, široko rasprostranjeni alkoholizam, epidemije i očekivani životni vek od jedva 30 godina: to je bila slika carske Rusije uoči Oktobarske revolucije. Kako bi rešili te probleme, modernizovali Rusiju i vratili joj status velike sile, boljševicima je trebala pomoć nauke.

– Komunizam se ne može izgraditi bez fonda znanja, tehnologije i kulture, ali oni su u vlasništvu buržujskih specijalista. Većina među njima ne odobrava sovjetski režim, ali bez njih ne možemo graditi komunizam – govorio je Lenjin.

Nauka kao saveznik

Njegov naslednik Staljin prigrlio je nauku kao saveznika. Staljina su nazivali “korifejem nauke” i “velikim naučnikom”, a on je utemeljio i naučnu nagradu pod svojim imenom. Staljin je, što je tipično za to doba, verovao u nasleđivanje stečenih osobina. Jedna od njegovih opsesija bili su limuni koje je uzgajao u svojoj dači u blizini Moskve. Podsticao je njihovo uzgajanje ne samo u rodnoj Gruziji gde su dobro uspevali, nego i na Krimu gde su oštre zime po pravilu uništavale zasade.

Staljinov san je bio da uzgaja limun na arktičkom krugu, a takve sumanute ideje hranili su i neki pseudonaučnici oko njega, među kojima je verovatno najozloglašeniji bio Trofim Denisovič Lisenko. Ambiciozni praktičar koji je “radio za opšte dobro”, Lisenko je bio vodeći biolog u Staljinovo doba, iako nije imao formalno naučno obrazovanje.

Poreklom iz ukrajinske seljačke porodice, Lisenko se zaposlio u Poljoprivrednom institutu u Kijevu, da bi 1928. objavio kako je izmislio vernalizaciju (jarovizaciju), postupak kojim se ubrzava razvoj biljke i omogućava setva ozimih kultura u proleće. On nije izmislio novu tehniku, nego se koristio starom metodom ruskih seljaka. Tvrdio je da će tako utrostručiti ili učetverostručiti prinose, ali to se nije dogodilo: tokom velike gladi u SSSR-u 1946. i 1947. umrlo je dva miliona ljudi.

Evolucijska hereza

Lisenko je takođe odbacio Mendelove zakone nasleđivanja i tvrdio da se stečene karakteristike mogu naslediti već u idućoj generaciji. Ovakva evolucijska hereza i danas se naziva lisenkizam. Zanimljivo je da je Trofim Lisenko čak 40 godina slavljen kao veliki naučnik iz naroda i bio je na čelu Instituta za genetiku u Moskvi sve do 1965. Neki od renomiranih sovjetskih naučnika, poput botaničara i genetičara Nikolaja Vavilova koji je utemeljio botanički institut u Pavlovsku u blizini Sankt Peterburga (tada Lenjingrad), kritikovali su Lisenka. Vavilov je čak pokušao da uveri Staljina u Lisenkove greške, ali ga je to koštalo života. Uhapšen je 1940. i tri godine nakon toga je umro u zatvoru.

Tragičnu sudbinu Nikolaja Vavilova doživeli su mnogi ozbiljni naučnici čije su otpuštanje, hapšenje i ubistva organizovali Staljin i njegovi najbliži saradnici. Naučnici, stručnjaci, umetnici, kulturni radnici, ali i radnici i seljaci, ukratko svi nepodobni građani Sovjetskog Saveza, postali su žrtve velike čistke tokom koje je od 1936. do 1938. uhapšeno osam miliona ljudi, od kojih je milion ubijeno.

U knjizi “Staljin i naučnici” Simon Ings opisao je niz tragičnih sudbina sovjetskih naučnika, ali izneo i bizarne priče o opasnim šarlatanima poput Lisenka. Njih, nažalost, nije manjkalo. Jedan od najživopisnijih likova bio je Ilja Ivanov koji je još u carskoj Rusiji bio poznat po svojim pionirskim eksperimentima veštačke oplodnje kod životinja, posebno konja. Kao osoba koja je uživala naklonost carske porodice, Ivanov je nakon Oktobarske revolucije stekao poverenje boljševičkih vlasti svojim programom stvaranja hibridnih životinja.

Vrhunac njegovog tajnog programa bila je ideja o stvaranju hibrida ljudi i majmuna zbog čega se 1926. u tajnosti uputio u Gvineju koja je tada bila francuska kolonija. Na putu je zastao u Parizu gde je dobio podršku direktora slavnog Pasterovog instituta. Upoznao je i ruskog emigranta Sergeja Voronova koji je 1920. u Francuskoj transplantovao majmunske testise starijem muškarcu ne bi li ga tako pomladio.

Voronovova operacija završila je fijaskom baš kao i Ivanovljev pokušaj ukrštanja ljudi i šimpanzi. Nakon neuspelih pokušaja da ženke šimpanzi oplodi ljudskom spermom Ivanov je odlučio okrenuti eksperiment naglavačke. Nameravao je nekoliko lokalnih žena u blizini centra za primate Kindia da oplodi spermom šimpanzi, ali za to nije dobio dozvolu francuskog ambasadora u Gvineji. On je nakon togas preuzeo 20 šimpanzi iz Gvineje i otputovao u sovjetsku republiku Abhaziju gde je našao pet žena dobrovoljaca za eksperiment. Pokazalo se da nijedna od šimpanzi nije bila polno zrela pa se na kraju Ivanov odlučio za orangutana Tarzana. Ali, u poslednjem trenutku Tarzan je uginuo zbog izliva krvi u mozak. Ivanov nije gubio nadu, nego je naručio novu pošiljku primata, ali je nije dočekao jer je kao žrtva čistki 1930. prognan u Kazahstan. Pušten je nakon godinu dana, ali je ubrzo umro.

Podjednako bizaran lik u Ingsovoj knjizi je i beloruski naučnik Aleksandar Bogdanov, pravog imena Aleksandar Malinovski, koji je bio jedan od osnivača boljševičkog pokreta i Lenjinov suparnik. Vremenom je izgubio interes za politiku te se okrenuo pisanju i pseudomedicini. U svom naučno-fantastičnom romanu “Crvena zvezda i inženjer Meni” opisao je razmenu krvi između stanovnika Marsa, koja im produžuje život i jača seksualnost.

Večna mladost

Bogdanov je smatrao da će uz pomoć transfuzije krvi ostati večno mlad i čak je uspeo da uveri Staljina da 1925. osnuje Institut za transfuziju krvi u Moskvi. Bogdanovom je poveren i Lenjinov mozak, s nadom oživljavanja preminulog sovjetskog vođe. Nakon 11 transfuzija Aleksandar Bogdanov je izjavio da mu se vid poboljšao i da je njegovo gubljenje kose zaustavljeno. Međutim, umro je 1928. godine kada je primio krv studenta koji je imao malariju i tuberkulozu. Ipak, ni danas se ne zna je li umro od zaražene krvi ili zbog pogrešne krvne grupe. Iako slavljen kao veliki Staljinov naučnik, Bogdanov nikada nije objavio naučni rad koji bi ocenili stručnjaci. Pisao je isključivo pseudonaučne pamflete koje je sovjetska štampa propagandistički širila.

Među Staljinovim naučnim šarlatanima istaknuto je mesto imala i jedna žena. Olga Borisovna Lepešinska bila je biološkinja i prijateljica Vladimira Iljiča Lenjina i njegove žene Nadežde Krupskaje. Bila je učesnica Oktobarske revolucije, a važila je za šarmantnu osoba koja se borila protiv antisemitizma i koja je posvetila život problemima siročadi.

Kao naučnica, Lepešinska je bila prava katastrofa. Jedna od njenih, u sovjetskoj javnosti popularnih, teorija bila je da kupke od sode podmlađuju starije osobe, što je dovelo do nestanka sode bikarbone u Moskvi. U starijoj dobi Lepešinska je iznela mističnu teoriju o “vitalnoj supstanci” i tvrdila da je snimila žive ćelije kako se formiraju iz nežive materije Sve je to bila izmišljotina, ali je njeno navodno otkriće oduševilo Lisenka koji joj je dodelio Staljinovu nagradu. Olga Lepešinska je decenijama drmala sovjetsku nauku. Umrla je sa 92 godine, a još u kasnim 80-ima redovno je odlazila u laboratoriju.