Sve sam uložio u Tursku. Nisam htio ni u kakve poreske rajeve. Zato sam ostao bez ičega. Ništa mi nigdje nije ostalo, kaže Hakan Šukur

Bio je jedan od najvećih fudbalera Turske. Sa Galatasarajem 2000. godine osvojio je je Kup UEFA, a dvije godine kasnije u Japanu i Južnoj Koreji poveo je svoju zemlju do najvećeg uspeha u istoriji – trećeg mjesta na Mundijalu. Za državni tim odigrao je 112 utakmica i postigao 51 gol. Hakan Šukur, popularni Bik sa Bosfora, umjesto da uživa u mirnim penzionerski danima i krcka zarađene milione, živi životom izbjeglice.

U domovini ga smatraju državnim neprijateljem i sva njegova imovina odavno je zamrznuta, vrlo vjerovatno i konfiskovana. Pričalo se i pisalo o tome… Kako jedva sastavlja kraj s krajem u Americi, kako drži pekaru i tako na jedvite jade prehranjuje porodicu.

Sad više nema ni te pekare. Posao je propao i Hakan Šukur živi još teže. Po američkim standardima na ivici siromaštva. Vozi za poznatu taksi službu Uber, a u slobodno vrijeme prodaje knjige na ulici. I sve to zato što nije želio da ćuti. Zato što je kritikovao jednog od najvećih diktatora 21. veka – Redžepa Tajipa Erdogana. Sebi i svojoj prorodici upropastio je život, ali kako sam kaže, sačuvao je čast.

Novinari Bilda sjetili su se Hakana Šukura ovih dana. Broj telefona je tu. Da vidimo gdje je, kako je, šta radi…

– Dobar dan, gospodine Šukur.

– Zdravo, kako ste, Hakan Šukur počeo je razgovor na njemačkom.

– Pa vi govorite njemački?

– Pomalo, ali bolje da pređemo na turski.

– U redu. Gdje ste trenutno, gdje smo vas našli?

– Upravo počinjem smjenu, na poslu sam.

– Čuli smo da nema više vaše pekare, čime se sada bavite?

– Vozim za Uber, taksiram. Da, i prodajem knjige povremeno.

I tako, priča je krenula sama od sebe, pravi smjer, sve se namjestilo…

Da li vas ljudi prepoznaju kada uđu u taksi?

„Jednom je jedan putnik ušao u automobil i kazao: ‘Ja vas poznajem. I volio sam vas kao igrača, ali moraću da izađem. Izvinite, ne želim da imam ništa sa vama.’ A imam i još jednu zanimljivu priču… Prije pokušaja puča u Turskoj sreo sam jednog svog zemljaka, studenta. Bio je sam na ulici. Tražio je da napravimo selfi. Kada se vratio u Tursku vlasti su otkrile tu fotografiju u njegovom telefonu. Uhapšen je odmah, 14 mjeseci proveo je iza rešetaka. Tamošnja vlast sve to radi namjerno. I vrlo brutalno. Žele da me izbrišu, žele da ne postojim.“

Za vas danas u Turskoj drže da ste neprijatelj države?

„Ja sam neprijatelj Vlade, a ne države i turske nacije. Volim našu zemlju, našu zastavu. Neprijatelj sam pogrešne politike i stava čiji su ciljevi da nas odvoji od zapadne civilizacije. Ti političari učinili su mnogo zločina i plaše se svih onih koji ih podsjećaju na te zločine.“

Ali vi ste bili član AKP-a, član Erdoganove stranke…

„Partija me je pozvala jer je imala ideju da me iskoristi. Pristao sam. Da nisam prihvatio taj poziv i ušao u politiku nikada ne bih znao kako stvari u Turskoj funkcionišu. Vidio sam mnogo korupcije, mnogo izveštaja o nekim vrlo lošim stvarima koje se rade… Onda sam podnio ostavku 2013. Tada je počeo moj pakao.“

Erdogan vas je proglasio personom non grata. Optuženi ste da ste „gulenista“ (pokret Fethulaha Gulena), terorista. Da li ste?

„Ne, nisam gulenista. Samo sam javno radio neke stvari koje su nelegalne u mojoj zemlji. Govorio sam o strašnim stvarima koje vlast radi. Ali pošto se zovem Hakan Šukur bila je to idealna šansa za njih da počnu da zatrašuju ljude. Ako mogu tako sa Hakanom Šukurom, zašto ne bi mogli sa bilo kim drugim? Stvar je bila jasna. Svi koji nisu željeli da misle kako Erdogan proglašavani su za izdajnike, teroriste. To cio svijet zna i niko ništa ne preduzima.“

Šta se dogodilo nakon što se okrenuli leđa Erdoganu?

„Sve mi je uzeo; pravo na slobodu, pravo da govorim, pravo na rad. U Turskoj imam desetine miliona dolara. Sve mi je zaplijenjeno. Mog oca su otjerali u zatvor…“

Turska je napravila zaokret u svojoj politici, to vas je natjeralo da se povučete?

„Turska je do 2013. bila cijenjena u svijetu, razvijala se po zapadnim standardima. A onda smo postali zemlja s potpuno drugačijim fokusom. Ljudi su počeli da se kriju ili iza religije ili iza Ataturka. Ne stvara se ništa novo. A društvo koje ne proizvodi ništa novo, ne razvija se – odmiče od Zapada, od svijeta. Kada sam ušao u stranku Turska je bila zemlja koja je ispunjavala mnoge standarde Evropske unije, dobijala je mnogo novca od Evrope. Onda je Erdogan promjenio pravac, okrenuo se Bliskom istoku umjesto evropskim vrijednostima. I sve je krenulo nizbrdo.“

Koje biste vi vrijednosti voljeli za vašu zemlju?

„Igrao sam širom svijeta, imam mnogo prijatelja svuda… Bio sam u zemljama koje su se reformisale i počele da se razvijaju, a narod da živi bolje. Tako je trebalo i mi da radimo… U Turskoj se političari ponašaju neustavno, nema prostora za diskusiju. Postoji samo glas jednog čovjeka i zajednice ljudi koja ga prati.“

Mislite na Erdogana?

„Naravno, svako drugo mišljenje u Turskoj apsolutno je neprihvatljivo. Ja vam ovdje govorim o zemlji u kojoj možete biti uhapšeni zbog jednog ili dva tvita, nekoliko komentara. Zato sam ja ovdje u Americi sa svojom porodicom.“

Imate li kontakt sa Fethulahom Gulenom, on je takođe u Americi?

„Ne, živimo daleko jedan od drugog. Ali to nema veze… Ako je Gulen ili neko drugi počinio zločin, to ne znači da smo zločinci moj otac ili ja. Moja porodica je socijaldemokratska. To nema veze s Gulenovim političkim shvatanjima.“

Osjećate da vam je nanijeta nepravda?

„Naravno! Zašto mi ne kažu koji sam to zločin počinio?! Govore samo: izdajnik, terorista. Svako može da vjeruje u ono što želi. Ali u globalnom svijetu treba da djelujemo zajedno. Ne samo protiv Erdogana, nego protiv lošeg razmišljanja, protiv jednoumlja, terorizma, protiv onih koji su protiv čovječanstva.“

Erdogan vas optužuje da ste imali ulogu u pokušaju državnog udara 2016…

„Eto, neka mi objasne koja je to moja uloga bila.“

Možda je bilo dovoljno što ste u istoj zemlji kao Gulen?

„Ponavljam, nisam gulenista. I protiv sam bilo kakvih oružanih sukoba. Trebalo bi da pogledate malo i vidite kome je taj puč najviše donio.“

Kada ste shvatili da u Turskoj više niste bezbjedni?

„Čim sam se povukao iz partije više nisam mogao da živim tamo. Na butik moje žene bacali su kamenje, moja djeca su maltretirana na ulici. Dobio sam prijetnje posle svake izjave koju sam dao… Morao sam da odem. Za početak, da bih mogao bez brige da pošaljem djecu u školu. Čim sam otišao uhapsili su mi oca. U zatvoru je obolio od raka. Pustili su ga zbog toga, sada je u kućnom pritvoru. Majka takođe ima rak. Oboje su teško bolesni i imaju finansijskih poteškoća. Svako ko ima neke veze sa mnom ima mnogo problema u životu.“

Kazali ste da vam je imovina zaplijenjena…

„Imam pravo na svoju imovinu, to je potvrdio i Evropski sud pravde. Ničije vlasništvo ne može da se otuđi. Ali u Turskoj nema vladavine prava tako da je sve uzalud. Čak ne mogu ni svoje stanove da izdajem, jer bi potencijalni stanari bili ugroženi. Tako sam završio na dnu, ne mogu da koristim pravo na svoj novac i nekretnine. Zato ovdje radim ono što radim.“

Nigdje u svijetu nemate nikakav novac?

„Ne. Sve sam uložio u Tursku. Nisam htio ni u kakve poreske rajeve. Zato sam ostao bez ičega. Ništa mi nigdje nije ostalo. Spreman sam onima koji tvrde da imam bogatsvo van svoje zemlje da svo to bogatsvo poklonim.“

Kao legenda Galatasaraja Hakan Šukur je 2017. isključen iz kluba. Navijači su bili protiv, ali… To je bila odluka ministra sporta?

„Ne, to je bila odluka predsjednika države.“

To vas je mnogo pogodilo?

„Ne, zaista, to članstvo ne znači mi mnogo. Ono za čim žalim jeste moja država i situacija u kojoj se nalazi. A u kakvoj je situaciji govori i ta odluka o kojoj vi pričate.“

I dalje imate kontakte s nekim ljudima u domovini?

„Imam. Čak i s pojedincima bliskim vlastima. Neki od njih prebacuju svoj novac u SAD, mada su na strani Vlade. Prosto je, smatraju da Turska više nije sigurna zemlja. Mnogi poznati ljudi koji ovde dolaze na odmor susreću se sa mnom tajno. Kažu da se mole za mene i moju porodicu i poručuju da se ne ljutim ako kažu ponešto loše o meni tamo u Turskoj, jer moraju. Razumijem ih, u nevolji su.“

Da li Erdogan koristi i sport kao instrument svoje politike?

„Da, fudbal u Turskoj nije autonoman, kao ni mnoge druge oblasti. Nema slobode.“

Zašto niko od poznatih, velikih sportista ne podigne glas protiv vlasti?

„Zastrašeni su. Usta su im zapušena. Odmah bi bili žestoko napadnuti kroz medije.“

Fotografija Mesuta Ozila i Ilkaja Gundogana s Erdoganom iz 2018. godine izazvala je dosta polemike. Šta mislite o tom potezu?

„Ne mislim da je bio dobar. Trebalo je da poštuju državu za koju igraju. Preporučio bih Mesutu i Ilkaju da se učlane u AKP, kod Erdogana. Tada će vidjeti šta se zaista zbiva u Turskoj. Nema ništa od fotografisanja. Neka odu u Tursku, neka porazgovaraju s ljudima, da vide i osjete kako se živi.“

Mnogo je Turaka u Nemačkoj koji podržavaju Erdogana. Zašto je to tako?

„Gledaju tursku televiziju koja utiče na njihovo razmišljanje. Ne mogu da zamjerim tim ljudima, ili da ih mrzim. Oni su ipak moj narod.“

Šta treba da se dogodi da biste se vi vratili u svoju domovinu?

„Prvo, da bi se nešto promjenilo moraš da se boriš da se to dogodi. Potrebna bi nam bila podrška velikih, uticajnih zemalja. Svi treba da se bore za demokratiju i slobodu, za vladavinu zakona i pravde. Evropa i svijet bi morali to da podrže, na pošten način.“

Za kraj, šta biste poručili Erdoganu?

„Da se vrati demokratiji i ljudskim pravima. Da bude neko ko brine o ljudima i njihovim pravima. Da bude predsjednik kakav je Turskoj potreban. Mnogi ga prate i slušaju. Treba da širi mir. To su vrijednosti koje treba da važe za cio svijet.“