Јуче су, на осамнаесту годишњицу од погибије хероја са Кошара, Предрага Леовца, породица, пријатељи, родбина и чланови Културног центра „Предраг Леовац“ посјетили гроб бесмртног јунака.

једној посебно емотивној атмосфери, окупљенима се испред породице обратио господин Мишо Драгићевић, док је испред Културног центра говорио пјесник Александар Тошић.

„Пуних 18 година, 14. април је дан када и мртав Пеђа окупља многе добронамјерне људе, свјесне његове племенитости и надалеко чувеног јунаштва. За неке од њих (Пеђини другови са класе) данашњи дан је и својеврсно поклоничко путовање – традиција која се, безмало 18 година, не прекида, поштује и надасве посебно цијени“, казали су из Центра, који је основан недавно, како би се проносило име и заслуге Пеђе Леовца.

Име Предрага Пеђе Леовца, официра Војске Југославије, похрањено је у свијести сваког Пљевљака као синоним за јунаштво, хуманост и слободарство – због чега је улица у којој је живио Предраг Леовац именована управо по њему.

Овом приликом подсјећамо на ријечи команданта 53. Граничног батаљона, пуковника Душка Шљиванчанина, о јунаштву и рањавању Пеђе Леовца:

„Сви заслужују да буду споменути, а ја бих поменуо потпоручника Предрага Пеђу Леовца. Био је потпоручник који је 1998. године завршио Војну академију… Потпоручник Пеђа Леовац је распоређен у наш батаљон, на дужност командира вода за интервенције. Негде (октобра)1998, он је у току извршења задатка ушао у минско поље, које је било постављено, опет са територије Албаније и био је теже рањен. Гелер га је погодио и скроз му поломио део вилице. Хитно је пребачен хеликоптером на ВМА. Када сам ја дошао на лице места, нашао сам крвави папир, који су ми дали војници. На папиру је био нацртан распоред осталих мина, он је мени оставио поруку, са распоредом мина, где је његова остала пушка са поруком, да то разминирамо, да не би још неко страдао…Када се појавио код мене (након рањавања), питао сам га: ‘Па Предраже, зашто си дошао, што се још ниси опоравио?’, а он каже: ‘Па ја да сам мислио да се опорављам, опорављао бих се код мајке и код баке где имам услове, ја сам дошао код својих војника.’ Неколико дана сам покушавао да га задржим ту у касарни, у Ђаковици, он је опет дошао код мене, ја сам му рекао: ‘Па опорави се мало’, а он је мени рекао: ‘Не, ја идем код својих војника.’ Поново је ушао у то минско поље, које ми нисмо дирали да не би ризиковали животе људи и из минског поља узео своју пушку…“