SARS-CoV-2 je definitivno drugačiji, i neuporediv sa drugim, opasnim mikroorganizmima iz te vrste, kao što su marburg, virus ebole ili variole vere.

Još su sporni i poreklo i put kojim je stigao u humanu populaciju, a dalji tok pandemije ne može da se nazre, ni u grubim obrisima.

U atmosferi mnogo nejasnoća i još neizbrušenih stručnih stavova, iako su sadašnja naučna saznanja, na temelju istraživanja i 229.858.719 slučajeva infekcije i 4.713.543 smrtna ishoda, prijavljenih u svetu do 23. septembra, znatno šira nego pri prvom sudaru sa koronom, opstaju i dileme: Da li nas maska zaista štiti i u kojoj meri? Da li je, ipak, važnije držati distancu? Zašto se kliničke slike i tok bolesti toliko razlikuju čak i kod ljudi istog godišta i zdravstvenog stanja? Zašto iz bolnica na nogama izlaze stariji ljudi, dok se u tim „crvenim zonama“, uz sablasni zvuk respiratora, gase mladi životi?

Antikovid-vakcine, iako su ta cepiva napravljena najbrže u dosadašnjoj istoriji vakcinologije i primenjuju se već gotovo punu godinu, nisu zaustavile pandemiju. Verovatno su ublažile požar, ali niti ih je na globalnom nivou bilo dovoljno da se vakciniše 80 odsto populacije, koliko je potrebno za kolektivni imunitet, niti je imunizacija sprovedena dovoljno brzo. Sad, i iz relevantnih stručnih krugova dolaze, istina, pojedinačni stavovi da smo ovakvom, sporom i nedovoljno obuhvatnom imunizacijom, možda, produžili pandemiju i omogućili virusu da mutira.

U situaciji kad ni stručnjaci ne mogu da naprave „alfa i omega“ strategiju, ne čudi što su „obični smrtnici“ zbunjeni, i ne znaju u šta i kome da veruju. I iz odgovora na ista pitanja koje su „Novosti“ postavile specijalistima različitih grana medicine, uočljive su nijanse u stavovima. Običnom čoveku ostaje da se rukovodi preporukama onih stručnjaka u čiji lični i profesionalni autoritet najviše ima poverenja.

U nastavku teksta pročitajte najčešća pitanja koja interesuju građane kada je u pitanju vakcinacija, a odgovore na njih dali su poznati stručnjaci, epidemiolozi i doktori medicine.

1. Da li treba da se prima treća doza vakcine i ko treba da je primi?

2. Treba li buster cepivo da bude istog proizvođača kao i prva dva, ili je bolje da se vakcine miksuju?

3. Kakva je preporuka za decu počev od 12. godine – vakcina „da“ ili „ne“?

4. Koliko odlaganjem vakcinacije dajemo zalet virusu da mutira?

5. Kada može da se očekuje kraj pandemije?

Profesor Tomislav Preveden, infektolog: „Treća doza – da, ali prva je najvažnija“

1. Preporučujem da se posle prve dve primi i treća doza vakcine protiv kovida 19. Ona jeste važna za podizanje nivoa zaštite od kovid-infekcije, ali ništa ne znači bez prve i druge doze. Buster doza je neophodna svima, ali najpre onima sa oslabljenim imunitetom.

2. Sve dosad preporučene tri doze antikovid-zaštite mogu biti iste, ali se mogu i kombinovati vakcine različite po tipu, i različitih proizvođača. To tvrde i oni koji se u vakcine bolje razumeju nego mi infektolozi, a to su imunolozi i virusolozi.

3. Vakcinacija tinejdžera je nešto u čemu treba da se izjasne isključivo pedijatri. Od infekcije virusom korona maloletne ne leče infektolozi, nego pedijatri, i oni su ti koji treba da pomognu roditeljima da donesu odluku.

4. Sigurno je da ovako vremenski razvučenom imunizacijom, kako zbog odbijanja ili nezainteresovanosti za vakcinaciju, tako i zbog nedovoljne dostupnosti vakcina u mnogim zemljama sveta, omogućavamo virusu da stalno nalazi način da se menja i obezbeđuje opstanak. Time se pandemija produžava.

5. Kraj pandemije možemo da očekujemo kada budemo imali veliku većinu stanovništva koja ima antitela prema virusu korona, računajući tu vakcinisane i one koje su preboleli infekciju koronom i prirodno stekli imunitet. Ili, kada budemo imali i antivirusni lek protiv korone i kada ga budemo široko primenjivali.

Profesor dr Georgios Konstantinidis: „Treba vakcinisati svu decu počev od 12. godine“

1. Američki centar za kontrolu i prevenciju zaraze (CDC) dao je zvaničnu preporuku da treću dozu antikovid-vakcine ne primaju svi, nego samo stariji od 65 godina i oni ugroženi postojećim oboljenjima. Meni je logično da buster dozu prime svi. Bolje je da dobrom merom, kao što je imunizacija, kontrolišemo bolest, nego da dođemo u kontakt sa virusom i razbolimo se, a niko unapred ne može da zna ni kakav će biti tok bolesti ni njene posledice.

2. Ja sam posle preležanog kovida primio prve dve, a onda i treću dozu vakcine. U mom slučaju sve tri doze su bile istog proizvođača, ali kako god – bolje je primiti bilo koju od dostupnih vakcina nego rizikovati infekciju.

3. Treba vakcinisati svu decu počev od 12 godina. Možda je bilo zbunjujuće što je prva preporuka bila promptna vakcinacija, znači imunizacija samo dece koja su ugrožena zbog lošeg imuniteta ili postojećih bolesti. Naš stav – Udruženja pedijatara Srbije – da se ipak vakcinišu sva deca od 12. godine je isti kao i zvaničan stav evropske pedijatrije. Postoji više razloga za vakcinaciju tinejdžera, od kojih je svaki važan. Prvi je multisistemski inflamatorni odgovor u „sudaru“ sa virusom. Sa prodorom delta soja, koji je agresivniji i brže se širi, učestalije je i obolevanje dece od kovida 19. Samim tim što imamo više obolelih, pa će biti i više težih oblika bolesti kod dece. Drugi razlog je da se spreči produženi kovid koji se javlja i kod dece i traje šest meseci. Taj sindrom registrujemo u više od 10 odsto slučajeva kod dece koja su imala kovid 19. I činjenica da deca mogu da prenesu virus starijima i ugroženima je, takođe, razlog da se i ona vakcinišu. Imunizacija ove populacije je važna i da bi deca mogla da nastave normalno školovanje, koje je u uslovima epidemije znatno ometeno, ali nije nebitan ni ekonomski momenat, i za same porodice, jer roditelji neće izostajati sa posla zbog nege deteta, čime se smanjuju njihovi prihodi, i za države, koje već imaju ogromne izdatke za suzbijanje epidemije.

4. Dokle god budemo imali velike kategorije nevakcinisanih, a i dečja populacija je velika, omogućavamo virusu da cirkuliše, da nastaju novi sojevi, možda još opasniji od ovih sa kojima smo se do sada suočili. Uvrežena priča da sada „vakcinišemo decu da bismo zaštitili bake i deke“ apsolutno ne stoji. Deca se inače vakcinišu i u drugim slučajevima kada postoji opasnost da kao nevakcinisana prenesu infekciju na ugrožene. Primer je imunizacija protiv rubeole, deca se u tom slučaju vakcinišu da ne bi zarazila trudnice, jer taj virus izaziva oštećenja ploda. U razvijenim zemljama, a pomalo i kod nas, deca se vakcinišu protiv humanog papiloma virusa, i to dečaci, iako ne mogu da dobiju karcinom jajnika, ali vakcinacijom štite svoje vršnjakinje.

5. Dok ne napravimo kolektivni imunitet, ne možemo se izboriti sa korona virusom. Moj utisak je da kampanja za vakcinaciju sada, u potpuno neshvatljivim okolnostima, ima kontraefekat. LJudi misle da oni koji se zalažu za imunizaciju imaju nekakvu korist od toga, i to nije samo politički, nego i kulturološki fenomen. Neki lično nezadovoljstvo usmeravaju protiv vakcinacije, što je meni potpuno nejasno. Potreban je iskren napor čitave zajednice da bi se takva atmosfera prevazišla i da bi se vakcinacija dovela do obuhvata koji će zaustaviti širenje korone. Pravo na mišljenje podrazumeva i obavezu da budete pravilno informisani. Ja mehaničaru ne smem da kažem da je karburator ispravan, jer on to bolje zna, ali on svašta i vrlo glasno može da govori o vakcinaciji, zapravo protiv nje i tako devastira celu jednu naučnu oblast.

Dr Ana Gligić, virusolog: „Sve nam govori da cirkuliše novi soj“

1.Treća doza vakcine je za imunološki kompromitovane osobe i hronično obolele, zato što je kod njih imuni sistem oslabljen i zauzet osnovnom bolešću, pa ne prepoznaje u dovoljnoj meri agens ubačen sa prve dve doze. Nema potrebe da se treći put vakcinišu i ostali, oni koji su primili dve doze bilo koje dostupne vakcine, ali svi još nevakcinisani treba da prime makar jedu dozu vakcine. Ako je neko preležao kovid 19, zašto da se vakciniše? Pa, prirodni imunitet je jači on onog koji se stvara imunizacijom.

2. Sve što znamo o vakcinologiji ide u prilog tome da treća doza treba da bude od istog proizvođača kao prve dve. Ali, ja i u porodici imam „mešanje stavova“. Sinovi su odlučili da miksuju vakcine, prvenstveno iz praktičnih razloga, zbog putovanja, jer se ne priznaju u svim zemljama nama dostupne kineska i ruska vakcina. Tako je nužda prevagnula nad mojim ubeđivanjima. Posle preležane infekcije, koju sam negde „pokupila“ posle prve doze, a razbolela se pet dana nakon druge, ja neću primiti treću dozu. Ako bih se treći put vakcinisala, to bi morala da bude vakcina napravljena od najnovijeg soja virusa u cirkulaciji, a ne od onog iz marta prošle godine kojeg više nema. U mojim poznim godinama ja sam se potpuno oporavila, idem kao vojnik, a nije bilo naivno, znala sam, u bolnici, ako preživim 13 i 14 dana, izboriću se.

3. Treba li vakcinisati tinejdžere, morali bi da kažu oni koji su testirali svoje vakcine na deci – kakvi su zaključci, koliko dobrih stvari nadvladava nad lošim. Ne može se nikad reći da vakcina u interakciji sa našim organizmom neće izazvati nešto. Ja sam se ogradila, ne mogu ni reč da kažem ni „za“, ni „protiv“ vakcinacije tinejdžera, dok ne vidim rezultate ispitivanja u kojima će decidirno biti pobrojane prednosti, i one moraju da prevlađuju eventualne nuspojave koje se mogu očekivati. Pedijatri su ti koji bi trebalo da iniciraju da se do takvog stava, na osnovu rezultata studija, što pre dođe. Oni imaju bolji uvid u situaciju i činjenicu da u ovom talasu imamo i sve više inficirane dece. Imuni sistem dece nije umoran kao kod odraslih, oni veoma brzo stvaraju interferon koji je jedna vrsta odbrane, brzo eliminišu virus, i zato deca u ogromnoj većini slučajeva imaju lak tok bolesti, ali prenose virus.

4. Očigledno je da se sa virusom nešto dešava: promenila se i grupa inficiranih i sam tok bolesti koja se, kako čujemo iz kovid-bolnica, sada dominantno i javlja i komplikuje među mlađima. To ukazuje da imamo novi soj, ali ja to ne mogu da tvrdim dok se laboratorijski ne dokaže. U julu i avgustu kovid 19 je kod obolelih ličio na prehladu. Sad imamo masovno inficiranje, pune bolnice i po 30-40 smrtnih ishoda svaki dan. Toga nije bilo pre dva meseca. Da li je to isti virus? Pa nije. Apsolutno se nešto dešava, ali to nećemo tako brzo saznati. I za britanski soj koji je potvrđen oko Nove godine, sve je još u julu, znači čitavih šest meseci ranije, ukazivalo da je tu. Neki svetski naučnici sad otvaraju dilemu da bi, možda, bilo bolje da se nismo vakcinisali, jer onda virus, takođe možda, ne bi toliko mutirao. Iz iskustva znamo da su epidemije izazvane marburgom i virusom variole vere gašene uz pomoć medicine, ne prirodnim odumiranjem, ali ovaj SARS-CoV2 virus se potpuno izmetnuo iz svih naših dosadašnjih saznanja.

5. Niko ne može da nam kaže šta će dalje biti. Imamo dva scenarija. Ako je mutanta nastala u prirodi, na divljim životinjama, a onda dospela na čoveka i sad tu mutira, to je dobro, i ova infekcija će nestati isto toliko iznenada kao što se i pojavila. Ako sve mutacije nastaju u prirodi, bez čoveka u tom lancu izmene virusa, na šta se sad sumnja u naučnim krugovima, onda se svaki čas iz prirode, ako je tu i sve ovo dosad spakovano, bez našeg učešća, svakog časa mogu ispiliti nove mutante. Sve ovo jako dugo traje, ali opšta konfuzija nije ništa manja zbog toga. Korone se, izgleda, nećemo lako rešiti, ali vakcinisati se moramo.