ПЉЕВЉА У РЕПОРТАЖАМА БЕОГРАДСКЕ ШТАМПЕ

1918-1941.

Када је 1918. створено Краљевство Срба Хрвата и Словенаца на терито-
рији бивше Краљевине Црне Горе било је 10 округа, међу којима и Округ пљеваљски, 167 општина и 431.256. становника.

Округ пљеваљски сачињавала су два среза: Пљеваљски и Бољанићки.Указом регента Александра од 30. јуна 1919.’ ријешено је да се Устав Краљевине Србије од 5. јула 1903. заједно са свим законима Србије прошири и на 16. округа у новоослобођеним крајевима, међу којима и на Округ пљеваљски. Овим законским актом су Пљевља и сва друга мјеста у Рашкој области, на Косову и Метохији и у Македонији сврстана у исто подручје, Јужну Србију, како су тада називани ови крајеви.

Уредбом о подјели земље на 33. области од 26. априла 1922.2 Округ пљеваљски сврстан је у ужичку област, гдје су спадали и следећи окрузи: ужички, бјелопољски и пријепољски. Оваква административно-територијална подјела земље остала је до 1929. када је Законом о банској управи државна територија подијељена на 9 бановина и Управу града Београда (подручје Београда, Панчева и Земуна).

Пљевља и пљеваљски крај укључени су у састав Зетске бановине са сједиштем на Цетињу. Оваква подјела остала је до Другог свјетског рата.

Према првом попису становништва у југословенској држави од 31. ја-
нуара 1921. у Округу пљеваљском живјело је укупно 26.728 становника, од којих 13.685 мушких и 13.113 женских особа. Православних је било 17.306,муслимана 9.356, католика 134 и Јевреја 2. У вароши Пљевља било је 6.350 становника. Приликом другог пописа од 31. јануара 1933. у Срезу пљеваљском живјело је 33.196 лица, од којих 16.963 мушараца и 16.233 жена. Православних је било 23.698, муслимана 9.187, римокатолика 298 и 3 лица осталих конфесија. Писмених је било свега 31,7 %, а неписмених чак 68,3%.5

Из наведеног се да закључити да је дошло до експлозије прираштаја становништва у послератном периоду, од 6.318 или 24 %, што је равно повећању становништва за следећих скоро осамдесет година. Сада у општни Пљевља живи око 37.000 становништва. Друга карактеристика била је велика неписменост становништва.

Развој и изглед Пљеваља у међуратном периоду карактерише потреба да се након ратних збивања обнови опустошена земља, коракне даље од занатства и трговине и развије привреда. Саобраћајне прилике у Пљевљима и окружењу биле су крајње неповољне. Није било пута Пљевља – Бијело Поље и Пљевља – Жабљак и савремених превозних средстава. Цијела Рашка област била је без саобраћајне везе са Црном Гором, изузев пута: Беране-Андријевица. У тако неповољној ситуацији разговарало се о изградњи Јадранске жељезничке пруге и лицитирана њена траса: Београд – Вишеград -Бар, или правац од Метохије преко Берана до Подгорице и Јадранског мора.
На овој основи закључен је, па поништен тзв. Блеров зајам, али дo изградње пруге није дошло. Предност је дата правцима према Дубровнику, Плочама и Сплиту. Разматрало се и писало о могућности изградње пруге и пута: Фоча-Пљевља – Бијело Поље. Међутим, и од ових настојања се одустало. Без путева није се могла значајније покренути експлоатација неотворених шума и рудног богатства, благовремени увоз жита и колонијалне робе и извоз стоке и сточних производа. Све је то успоравало и спутавало привредни, друштве-
ни и културни напредак цијеле Рашке области и хватање прикључка са развијеним дјеловима земље.

Оно што је највише бољело народ у пљеваљском крају и Рашкој области је што је цио крај економски заостао и од свијета одсјечен, посебно зими. Али и поред наведених економских тешкоћа нацио-
нална свијест код народа била је на завидном нивоу.

Након бројних покушаја изграђен је државни пут бр. 27: Никшић -Жа бљак – Пљевља. Изградњу пута одобрио је краљ Александар 1932. када је боравио у Црној Гори. Он је одобрио да се изгради пут: Шавник – Жабљак-Пљевља. Крак од Никшића до Шавника био је раније изграђен. Предност је дата „хајдучком прелазу на Тари између Бобова и Премћана“. Истовремено је изграђен дио пута: Рудо – Пљевља, отпочела значајнија експлоатација угља, инсталирано више пилана за резање грађе, подигнута електрична централа, подигнут Дом народног здравља, отворене филијале банака из Прије-
поља и Фоче, развијани су занатство, трговина и пољопривреда, изједначен порески систем у земљи и уредно плаћани порези од прихода на земљиште,зграде и предузећа, радње и занимања, порез на ренте и службенички порез.
Међутим, народу у пљеваљском крају, као и у другим сусједним мјестима Рашке области, државна помоћ била је потребна у свим правцима: у привредном, здравственом, културном.

Ради правилне здравствене заштите Министарство здравља је уз помоћ Рокфелерове фондације подигло уређен Дом народног здравља. Делокруг рада ове значајне здравствене установе простирао се и на сусједне срезове:Пријепољски, Бјелопољски, Прибојски и друга мјеста. Поред здравстене дјелатности Дом је био пионир културног подизања овог краја и ширег простора. Свечано отварање Дома народног здравља било је 7. октобра 1928, што је упечатљиво и надахнуто описао новинар „Правде“ из Београда Михаило Световски у тексту „Свечано отварање Дома народног здравља у Пљевљима“:

„То је за њега (Пљевља, прим. М. П.) било прво уздарје Београда. Десет
година нико није привирио у овај забачени крај, министри су пролазили мимо свега, па и када су наврнули, само су обећавали. Некадашње госпоствено гнездо било је препуштено својој судбини и пропадању и смирени свет дигао је био руке од свега. Никоме више није веровао. Одједном једно се обећање испуњава. У запуштеном Пљевљу … поникао је Дом народног
здравља, обасјан у електричној светлости са свим потребним одељењима и препаратима за санирање читавог краја ….“.

Љекарска екипа, забиљежио је М. Световски, прегледала је тада преко 3000 болесника из Пљеваља и околине. Пацијенти су стизали пјешке, на коњима, на носилима, на саонима. Поред лијечења и хитних операција љекари су прикупљали и драгоцјени материјал о антрополошким особинама и расном типу народа у овом крају (тежина, висина, ширина груди и главе, боја очију и косе и друге каратеристике). Прикупљени подаци о стању здравља и особина-
ма динарског типа људи побудили су интересовање љекара како у земљи, тако и у иностранству. Непосредно потом у Пљевљима и Жабљаку слична истраживања вршио је и др Валшик Јандрих, љекар из Чехословачке.

Заосталост и непросвећеност народа, али истовремено и расна свежина и љубав према дјеци народа у пљеваљском крају и околини уочава се као основна карактеристика, посебно код сеоског становништва:
„… Незнање најосновнијих појмова о здраваљу на селу је страховито.
Породиља често ради до последњег момента, чучне било где и роди. Онда узме дете у руке, па дограби секиру и на првом дрвету пресече пупчану

врпцу. Наравно да се тако догађају инфекције које покосе и мајку и дете.Позвати какву искусну жену да помогне, сматрало се за стид.“. Жене су се порађале у колибама, у шталама и на другим неприкладним мјестима; по правилу без ватре, топле воде и друге његе. Међутим, констатују даље љекари: „ … морал овде код женског света стоји на висини … Сматрају се увређене кад их лекар пита да ли су кад побациле. Народ овде побачај сматра за грех. Нероткиња се овде сматра за несрећу и шаљу је лекарима … Велика жудња за много деце у овим сиромашним и кршевитим крајевима имала је
за последицу насељавање Србије и других наших крајева … Народ најчешће болује од болести које долазе од нехигијенске исхране, нарочито од сува некувана меса и од нечистоће … познато је да је у овим крајевима, народ лепо развијен, али пада у очи код већине бледило и жутило коже, нарочито због обољења од пантљичаре… Велику улогу у формирању нашег народа одиграла је ова расна свежина и здрав инстикт народа у Санџаку и другим нашим крајевима настањених динарцима … Сиромашни крајеви у којима је љубав за децу толико велика да нису могли да исхране стновништво које тако брзо расте. Из тога се народ одавде, нарочито у годинама суше и других природних и националних невоља кретао у масама са родне груде, спуштајући се у Шумадију, Славонију, Босну, Лику и Приморје … „.

Посебно су занимљива запажања екипе београдских љекара о лијече-
њу женске муслиманске популације. Муслиманке су у почетку прегледалиженски љекари, а касније на њихов захтјев и мушки љекари. Муслиманке су тада први пут пред страним човјеком скинуле зар и фереџу. Испод фереџе,забиљежено је да су носиле херцеговачке, односно црногорске капице народне ношње, што им је, како су казивале, остало од Косова. Блиједа боја коже и лица су последица неизлагања сунцу. Љекари су прибиљежили да је „ …београдска лекарска мисија оставила дубок утисак, не само на здравље не-
го и на душу овдашње муслиманке. Ово је велики, можда највећи догађај у њеном животу, у коме су спољни догађаји тако ретки. Треба нарочито нагласити да су муслиманке добровољно пристале да се открију пред лекарима…млада муслиманка учинила је то видело се са осмехом, стара муслиманка са устезањем, храбрена од других млађих … муслиманке долазе у већим групaма. То сведочи да је одлука донета после узајамног конферисања муслимана у вароши … може се наслутити да је ново време за муслиманку и у овим неприступачним крајевима близу.“ Традиција је очигледно узмицала пред савременом цивилизацијом.

У Краљевини Југославији Пљевља су била невелика варош, удаљена од главних саобраћајних путева у земљи и мјесто без индустрије и других достигнућа савремене цивилизације. Занаством, трговином и екстензивном пољопривредом нијесу се могла упоређивати са развијеним крајевима југословенске државе. Високи државни чиновници и новинари централних листова у земљи ријетко су залазили у ондашњи „српски Сибир“. Политичари су до-
лазили пред изборе, говорили и обећавали да Пљевљима и Рашкој области треба помоћи, прикупљали гласове и одлазили. Први туристи, боље рећи знатижељници, тек што су се појављивали и откривали некадашњу „српску колијевку“ и „оличење чисте расе где се у свакој кући гуди уз гусле и светкују народне старине“. Аутори повремених репортажа из четврте деценије двадесетог вијека истицали су контрасте које су уочавали како у вароши,тако и у пљеваљским селима. Из перспективе великог града, Пљевља и пље-
ваљска села изгледала су им романтично, тајанствено и на извјестан начин гиздаво, а када би у њих дошли уочавали су успавану варош,узане и прљаве источњачке сокаке и караване коња са товарима дрва и сијена. Чаршија једва да је одмакла. У њој се одвијао готово цио јавни живот. На тезгама, испред ћепенака падала им је у очи малобројна и скромна роба. Град у својој учмалости немо је дремао. На сваком кораку су уочавали привредну, друштвену и културну заосталост, велику незапосленост, сиромаштво народа и средине. На улицама се видео беспослен, радознао и сиромашано обучен свијет.

Свуда се уочавала незапосленост, чамотиња, али и бројне кафане које су упркос свему бивале пуне гостију. С друге стране, извештачи истичу велику трпељивост и издржљивост код народа. Људи овдје говоре чистим српским, вуковим књижевним језиком, уз присутво извесног броја турцизама. Пљевља су мјешавина народних ношњи и обичаја. Мушкарци носе шубаре, фесове, качкете и црногорске капе. У селима се истичу отмени и умни народни прваци, чврстог карактера и људске постојаности. Сељачки сталеж на некадањој тромеђи за своје предводнике бирао је отресите, храбре и способне људе. Они су народне послове схватали и вршили као општенародну и на-
ционалну ствар. Њихове жене, иако уморне од кућних и пољских радова, у кући су бивале госпође и прави кућни ослонци. Морал народа у овом крају био је на високом нивоу. Лекари су истицали расну свежину и љубав народа према дјеци, народу и држави. На углед породице и братства обраћала се посебна пажња и улагани напори.

Бројна су пљеваљска братства са писаним читулама и значајном улогом у историји пљеваљског краја и Затарја, краја у
коме су се сукобљавали династички интереси владајућих кућа у Црној Гори и Србији и опредјељења Прекотараца и Затараца.
У првој деценији постојања југословенске државе из удаљених мјеста,каква су била Пљевља, у београдској штампи само повремно су објављиване вијести и краће цртице из политичког и друштвеног живота. Тек од тридесетих година двадесетог вијека о Пљевљима и пљеваљском крају повремено се појављују обимнији текстови и репортаже. За нашу тему издвојили смо неколико текстова, који су објављени у Правди, Политици и у Времену.
Шест репортажа односи се на варош Пљевља, а два на сеоске прваке. У наставку доносимо најзначајније изводе из ових репортажа који, по нашем мишљењу, најближе одсликавају ондашња Пљевља, пљеваљски крај и његове људе.

Дописник Правде Раде М. Остојић у броју 211 од 31. јула 1931. године
под насловом У Пљевљу описује своје путешествије од Рудог до Пљеваљаи упечатљиве импресије у Пљевљима, његовој главној улици, пијаци и другдје. Између осталог Остојић биљежи:

„… Град се простро с обе стране Брезнице, која га полови. Танка мина-
рета џамија, којих има тачно десет, дижу се високо. То одмах падне у очи човјеку, који први пут долази у Плевље. Између свих импозантно се издваја минаре Велике џамије, поред које се диже и Сат кула.

Куће окречене, беле се и бљеште према илинском сунцу те варош добије некако свечан изглед … Шофер успори брзину. На улазу смо у варош, ваља пазити. Ето нас на Јалији, данашњем тргу цара Душана, где под товаром дрва и сена дрема читав караван коња, а Санџаклије из околине Плевља, са чакширама, шаловима око главе, нестрпљиво и нервозно шеткају, чекајући купца.
„Шевролет“ се заустави пред хотелом „Славија“ и ту изађосмо. Ауто се
бели покривен слојем прашине. Са Сат куле откуца десет. Четири су сата по подне. Ићиндија …

Ено и Тиралије попео се уз минаре и стао поред врата да се мало одмо-
ри … да „поврати пару“. Попео се да окуише ићиндију и да верне и овом приликом подсети на Бога, да их позове на заједничку молитву. Пошто је направио круг око минарета умаче на врата, затвори их и исчезну …
Тезге направљене су од два гасна „чекмеџета“, преко којих су пребачене две даске.
На тезги испретурано неколико пари опанака – исечене говеђе коже – а о ћепенку висе два три клупчета опуте. Унутра на затегнутом канапу пребачено неколико пари чарапа са грубим шарама, извезеним по грлима … То је сва роба у њеном „дућану“…

Главном улицом, која је од осталих нешто уређенија и којом се дигне облак прашине кад прође поштански или који други аутомобил, вуку прскалицу, тромо, два угојена коња.

То кропе улицу да је угодније шетачима на корзоу. Данас је био празник и корзо ће довече бити врло жив и пун света …На ћошковима полуосветљених улица стоје „шипарице“, посматрају шетаче и завиде им.

Петромакси чкиље …Па и њих нема довољно. Неколико дуж главне улице и на главним раскрсницама.

Кад је било десет сати, корзо скоро опусте. Света нестаде као нагле бу-
јице, која за неколико тренутака прође. Све се разишло. Само понеко прођеод „Славије“ до „Јадрана“ или „Цариграда“.
Григорије Божовић, родом из Ибарског Колашина, теолог са дипломом Духовне академије у Москви – литерарни одсек, књижевник, новинар, учитељ, наставник и национални радник у Старој Србији до 1912, предсједник Призренске општине, народни посланик у Уставотворној скупштини 1920.и Народној скупштини 1925, предсједник српског Пен клуба, аутор петна-
естак књига, 1932. године боравио је у пљевљаском крају, упознао његове људе, друштвени живот и прошлост. Један од ријетких путописаца који је зашао у његова села, упознао неке народне прваке и братства. Своја запажања и утиске прибиљежио је и објавио у београдској Политици 1932. године у 27 надахнутих репортажа.

У Политици од 10. октобра 1932. под насловом Сеоски интелектуалац
објавио је запис о Миловану Старчевићу из Мељака.
„… Тек у сутон стиже домаћин Милован Старчевић, крупан и необично оштрих црта старац, крепак и једар као какав арнаутски поглавица, којему није досадило ни рало ни брадва …Старчевићима су племенски род и братства Јеловци, Ћирковићи, Џувери, Лучићи (на Гласинцу), Зимоњићи, Бабићи и Шарци у Шаранцима. По предању после Косова неки Страиња из Бањске издигао у Калушић код
Пљеваља, па после заузео планину Ограђеницу изнад Таре. Брат му Крсто отселио у Херцеговину, у Корита, и од њега су Зимоњићи и Бабићи. Сви су се звали Страињићима до Селим-паше Селмановића. Од тога доба се ови зову Старчевићима. Из Ограђенице се преселили на Мељак. Имали су и читулу која је почињала од претка Страиње, али им је изгорела 1889 за време погибије бега Боришића. Домаћин ми помиње своје обележеније претке и зауставља се на стрицу Новаку који је живе посекао мостарскога Алај-бега
и Хасан-бега Дрнду у Шараначкој битци за време Омер-пашина насртаја на Црну Гору.Па нам и то јунаштво преузеше Црногорци, да им није просто! – онако мимогред проговори Старчевић, објашњавајући ми како је те две турске главе присвојио за себе Живко Шибалија са Жабљака … и како том приликом ни славни за крај Мића Глушћевић није погинуо како се казује …

Доба пред оелобођење у овом куту по српским селима дало је сјајну поворку сељачких вођа и првака. Они су оставили веома снажан спомен. Једни су међу њима били храбри јунаци и помамни бунтовници, други богом дани вођи и политичка обличја, наравно скромнијега значаја тачно према попришту на којем су узмахивали. Једни су били плахи, способни и такви без којих није се могло; други непоказани, честити и карактерни. Без Ђурице Божовића није се могло; за Гораном Пуповићем ишле су гомиле у огањ и воду; само Филип Јеловац умео је на дивану скресати реч да Турци или
приме или поникну главом; Спасоје Војиновић да крвави брда и долове. У овој поворци месних одабраника сељачких, нагонских радника и разних,вазда, крупних ликова, Милован Старчевић као да је издвојено стојао. Не сјеклоловић, не трибун, не задрти рајетин. Но уман, културан, лепоустан сељак, сјајан домаћин и врло трезвен првак, који је без труда тачно оцењивао положаје и тренутке и давао своју реч без потребе да је натурује било силом било милом као што су други по нагону чинили. Волео је памет, волео добру реченицу, осећао много за животну љепоту. Несумљиво то је била мељачка подврста римског Петронијуса. Нешто школе учио је под Острогом и у Фочи, читао је врло много, кретао се докле је допирао у првим круговима.

Отворио је прву школу на Мељаку и затим у Ограђеници. Био је шири национално од осталих, презирао је игру између Србије и Црне Горе и оне који су тиме хтели да се користе. Аустријску опасност осећао је паметније од осталих, био опортунист према Сулејман-пашиној политици, јер је могао далеко да види. Србовао је као интелектуалац, одржавао везе са Србијом будући у оним редовима који су вазда затрпавали онај јаз између ње и Црне Горе …
Допуштао спорове, слушао друга мишљења, али председавао и пресуђивао.

Па отпочео да ми на питања карактерише и мртве и живе. Кнеза Николу, Сулејман-пашу, Бајровића, Ђурашковића, Шећеровића, Бајића, и целу поворку Затараца, својих савременика. Језиком правога есејисте, клесаном реченицом одмах за књигу, са доказима и ванредном срећним осветљавањима. Са урођеном отменошћу да буде објективан, са необичном умешношћу да окрене с наличја кад осети да је доста потврднога рекао и обратно …

А ваш живот ? – питам га назад. Ето тако … протутњало се кроз ограшје … Ето, онако … Живот ускочки. Борба за голи живот. За одржање Бобова и српскога имена. И много,многа незгода. Године 1912. затвориле су ме црногорске власти што сам са Шћепаном Плоском отишао у србијански логор. Али свеједно. Ми који смо
вјеровали у народну звијезду и били за уједињење нијесмо се прварили …
Нису му даља подробнија питања била она обична, сељачка, гусларска уз огњиште. Но свако на месту. Одавала су човека који овде под Љубишњом размишља, чита. И који много зна. Невроватно много. Није сеоски политичар, а воли политику и за то има академски тон. Сувише отмен да би пао у ону обнчну, сеоску, месну и странчарску, ситну злободневницу, он ме је о људима и приликама, исповедом, узео на такав испит, да сам се морао добро прибрати и још више мерити не само своје судове но и речи..“ш

У тексту Грубан Петровић Г. Божовић пише о челној личности из братства Петровић и косаничке општине, чији је пресједник дуго времена био.Цијенио га је народ и интелектуаци са десне и лијеве стране ријеке Таре,десне и лијеве оријентације, православни и муслимани. У свом времену називан је „косанички паметар“. У посету Грубану Петровићу Григорије Божовић је дошао послије посете Бобову. Доносимо извод из објављеног текста:

„… Јесмо ли већ далеко од Бобова? – рекох једном Бобовцу:Да. Ово је већ Косаница.Може ли нас узети у заштиту ?

О!. Њен првак Грубан Петровић је таква грановијест, да ни Турци Ко-
лашинци не би на њега ударили, па да им је три пута царство њихово!..

Посматрам га и пуним њиме своје око. Крупан, стасит у најбољој снази,ретка људска лепота планинска. Снажно корача, али отмено, господски и врло расположен. У ципелама је, џемадану и под црногорском капицом, испод које му вири пркосан прамен снажне косе. Поздравља нас снажним једрим гласом. Види се да му је драг сусрет иако је радно доба …

Грубан Петровић је председник општине. Врло писмен, отресит и кул-
туран сељак. Свакако нешто најбоље што се у целој општини може наћи.Уосталом у том погледу цела Тромеђа је на мене учинила изванредан утисак. Сељак на Тромеђи не бира рђаве и слабе. Он много полаже на rem publiсаш, те су му председници без изузетка одлични, које управне власти нису смењивале као по обичају другде. Грубан је необично чврст карактер, вођ општине, ауторитативан, парадан, паметан политичар али без превијања било пред ким. Своје погледе не крије, о свакој јавној ствари суди отворено.

Председничку дужност носи не као ухлебљење но као јавно отслужење и није му ни мало стало до тога да ли ће коме пасти на памет да га смењује.Цела му појава као проговара: „Молим бићу срећан ако можете без мојих услуга !…

Осредњи је домаћин. Али врло напредан и новога кова. Нова кућа му
је на два боја, савремена и врло удобна. Чиста и са много соба. Не само за госте но за сву чељад. Лепо запођена, великих прозора, окречена изнутра.
И намештена. Столови, столице, ормани, удобне постеље безброј ћилимова и културних ситница за удобан живот. Све слободно прилази, разговара. Види се, чељад је из отмене куће. Човек не може да се нагледа, наслуша. Жена уморна од рада, али госпођа у кући пред гостима, девојака као да ти је свака братаница, деца као да су им ујаци дошли о светку. Не могу очи да одвојим од домаћинова брата. Такви људи су моје присне слабости, јер су стубови кућа, јер су дивни кућници и радници. Они који никад не стају, никада не
малаксају. Овај је нижи од Грубана, но токмах, ширих плећа, јачи: због везе са земљом и вечитим тежачењем мекши од брата, словенскији, питомији,једноставнији у лепоти духа и лика. И несумљиво врло способан: има да се само пожали на мајку и планину. На прву што је Грубана пре њега родила, а на другу што је уклесала обичај да се и о томе води рачун. Иначе, божја вјера, ко зна да не би он био председник и домаћин, а Грубан у кућерици крај тора!… Необично беше духовит, весео, гостољубљив и власник крилата обрта, а све је некако без муке и као без жеље.
Но Грубан – Грубан, ваистину! Властелинска грановесност, заповедник и богодани освајач симпатија …

Грубан!… Колико звучно име. Тако га некад у избеглиштву крстили онамо преко Таре, а колико оно одговара његову бићу!.. Необичан лик по снази и духу. Нека старинска наша суштина, каљена и нађена ту, у овом суровом кршењу потеза природе и историје. За понос садањему појасу на Тромеђи.““

У Правди од 28. септембра 1933. са пута Кроз Санџак под насловом Стварност једне романтнке пјесник Ристо Ратковић уз фотографију Пљеваља записао је следеће:

„… Издалека то је гиздава варош. Унутра вас дочекају турски сокаци,
узани и прљави. Главна улица, чаршија, једва да је ишто умакла од осталих.

Све радње су у њој, и шира је но друге, али се и ту осећа отсуство материјалне културе. Све што пословно гамиже, ту је на ћепенцима и испред ћепенака, у каванама и испред кавана, и на прозорима ханова. Ко је добио укус за праву линију и равну плоху, тај ће увек имати нелагодан утисак при сусрету са овим страћарама, чији материјал, рекло би се, не вреди оног труда који је уложен да се од њега што направи, чије су боје прљаве, и чији облици представљају гужву неправилности. Свет је осим тога, у већини, одевен више него неукусно. Несразмерне закрпе на преуским или прешироким чакширама;праисторијске ципеле, као да су из гробова изваљене; продерани фесови,качкете, шубаре …
И с једне и с друге стране чаршије, по радњама или испред њих, клече
и џоје старци, гариби, са изгужваним лицем и скоро невидљивим погледом.

Пуно ружног света. Чаршијом се вуче велики број просјака. Много сиротиње … сваки час може се наићи на сиромаха који би за пола динара прокрстарио сва Плевља. Зато је у тој гомили јако упадљива појава лепо одевеног човека, што је случај, барем радним даном, скоро искључиво код „ајлугџија“,чиновника, чији је животни стандард, у очима околине, недостижно висок.
Највише се говори о беспослици. Она се највише и види. Очигледна је.
Свет овде корача тромо, лењо, скоро бесциљно. Осим дечурлије која облећу око путника да му прихвати пртљаг, нико не жури: ни трговац, ни занатлија,ни радник. (Радник ту значи слуга за све)… Пада у очи и велика трпељивост код овог света. Да ли због навикнутости на невољу, или због неке притајености духовне снаге, тек она је каткада до суза дирљива … Сељаци вођаху своје мршаве коње, натоварене дрвима; чекају no цео дан на купца да за 3-4 динара ослободе своје изанђало кљусе …
Ту и тамо понека нова кућа, укусно направљена … За капијама девојке.
Извире, па се скривају. За стопама смех. Звонак девојачки смех … Свет који је преко дана био затворен по кућама и канцеларијама, изашао је из невоље.
Ко би рекао да је то она домало пређашња пословна и мршава чаршија …
Право шеталиште.

Пада у очи огроман број крчми. Све једна до друге. И ниједна није пра-
зна. Али нису бучне. Тишина забринутих разговора испуњава скоро сваку.Између осталог сазнаје се да Пљевљаци пуно очекују од колског пута за Шавник, који би, ако се оствари, учинио њихову варош саобраћајном и, самим тим, богатијом, што овде сад значи – сношљивијом.“

Правда од 25. септембра 1935. године у тексту под насловом Санџаку треба помоћи и поднасловом Председник владе и министри грађевина и npoсвете у Пљевљима из пера свог новинара др Милана Херцога извјештава о првом доласку Милана Стојадиновића, предсједника Министарског савета са министрима Милошем Бобићем и Добривојем Стошовићем у Пљевља.
Био је то први пут да предсједник једне југословенске владе посјети мала и удаљена Пљевља. У тексту се истичу обраћање и обећања председника Стојадиновића да Рашкој области треба помоћи путем јавних радова и подизања школа. Резултат ових обећања био је подизање моста на ријеци Тари који је повезао Зетску бановину са унутрашњошћу земље.
У тексту се између осталог наводи:
„… На уласку у варош били су представници војних и цивилних власти на челу са председником Општине г. Богданом Ненадићем, среским начелником г. Милошем Вичићем и командантом пука г. Савом Кондићем. Нешто пре доласка г. др Стојадиновића стигао је у Пљевља и сенатор Светозар Томић са подбаном Зетске бановине г. Владимиром Јевтићем …

Са трга г. др Стојадиновић са својом пратњом, у пратњи сенатора г. То-
мића и осталих прешао је у кућу угледног овдашњег првака г. Лазара Шећеровића, где је отсео. Многобројне делегације народа из околине Пљеваља и осталих срезова, као и представници месне подружнице Кола српских сестара, Сокола, певачког друштва „Братство“ и друге, г. Стојадиновић је том приликом примио и са њима провео дуже време. За време од седам до девет часова све ове делегације упознале су председника владе са најхитнијим потребама овог краја.

Говор председника Владе на банкету

Када је пријем делегације био завршен, председник Владе у пратњи министра г. г. Бобића и Стошовића као и великог броја народних посланика прешао је у дом певачког друштво „Братство“, где је у његову част и част министара Пљеваљска општина приредила свечани банкет. Преко 200 најугледнијих представника народа из срезова Плевља, Цетиње, Даниловград,Милешево, Бело Поље, Шавник, Никшић, Вишеград, Чајниче и Беране присуствовало је овом свечаном банкету. Председник општине г. Ненадић поздравио је топлом добродошлицом др Стојадиновића, п а је затим, у даљем току свога говора, изнео најхитније потребе Сандака.

После тога узео је реч председник Министарског савета и одржао сле-
дећи говор:

„Госпође и господо,
Када сам хтео да детаљно упознам стање и прилике у нашој земљи ја
сам између осталог потражио да видим како стојимо са народном просветом и од Министра просвете, који је овде присутан, добио сам сада једну мапу, једну карту, у којој је била уцртана наша земља – Југославија у којој су биле означене све школе које постоје у нашој држави: основне, народне, средње и највише. Ја сам на тој карти видео једно веће бело празно место, где је било врло мало основних школа, још мање средњих, али нимало високих.
Ја сам затим тражио од министра грађевина, који је такође овде присутан,карту путева наше Краљевине, и кад сам је добио видео сам велики део наше лепе отаџбине испреплетен великим и добрим путевима унакрст, уздуж и попреко, у свим правцима густом мрежом, али сам опет видео на истом месту те карте празан простор на коме је тек по неки пут само обележен.
Ја сам онда тражио од министра саобраћаја железничку мрежу наше државе и видео сам опет велики број пруга, дуплог, широког и уског колосека, али опет на истом месту. Тамо где нема школа и где нема путева нашао сам на истој карти опет једно парче празно беле хартије, где нема ни једне железнице.

Ви ћете лако погодити, ви који сте из Пљеваља, да је то празно место
и та празна хартија на карти, наш некада звани Новопазарски Санџак, или просто Санџак. Ја не знам шта значи Санџак на турском. Можда ће нам то овде неко превести. Чуо сам да значи барјак или застава. Санџак је колевка српске старе државе, али он је важан и за нашу велику државу, Краљевину Југославију. Санџак је спона између севера и југа, између истока и запада.
Санџак је мост између Србије и Црне Горе, између Босне и Јужне Србије.Он је мост, где се сустижу, где се мешају две вере да заједнички живе и заједички раде за бољу будућност свих, и Санџак заслужује баш зато што је то спона, да та веза и тај мост буде што чвршћи и што јачи. Ја тешко обећавам. Али оно што могу рећи то је сигурна једна ствар.Санџак, наш лепи Санџак, кога сам данас први пут упознао и видео, а изгледа ми да сам уопште први Председник Краљевске владе који је дошао овамо (Тако је!), – из онога што сам видео налазим да Санџак заслужује бољу судбину коју му дугују и Краљевска влада и цела наша држава. – (Оду-
шевљени поклици: живео!). – Ја нећу за тај будући рад ништа вам обећавати и ништа вам говорити. Председник места, изгледа, добро познаје кад каже да мало обећавам, али да више радим и да се не хвалишем. Али чујте,мој програм је, у присуству Министара, који могу много да учине за ове крајеве, – само њихово присуство то је већ један програм, – то је програм јавних радова у лицу Министра грађевина г. Бобића, а исто је тако програм просветни, програм на просветном пољу, на подизању школа у лицу Министра просвете г. Стошовића.“

И београдска Правда је повремено писала о Пљевљима и тако упозна-
вала своје читаоце о збивањима у овој удаљеној вароши. У броју од 28. новембра 1935. године, са инцијалима И. Г. у потпису, донијела је текст Bapoui Пљевље ускоро ће бити електрично осветљена, са фотографијом урађене зграде електричне централе. Аутор текста пише:

„Ускоро ће Пљевље добити електрично осветлење. Заслуге за ово заузимање и за ову велику тековину ове вароши има најмлађи председник општине у Југославији г. Богдан Ненадић, са својим градским одбором.

Председник општине је код Хипотекарне банке закључио зајам од милион динара са 8% камате на 20 година.Чим је зајам закључен, општинска управа је конституисала одбор за електрификацију, у који су ушли г. Ненадић, кмет Караметовић, трговац Нико Рабреновић и други. Овај одбор је са великим еланом приступио изградњи зграде која ће кроз неколико дана бити завршена. Управа је одржала две лицитације за набавку машинерије и погодба је остала на г. Маршићанину, инжињеру из Београда, који ће приступити радовима чим буде лицитација одобрена од надлежних. Зграда ће бити велика и сасвим модерно изграђена.
Њена сама израда коштаће око 180.000 динара.

Цела електрична централа са разводном мрежом, која износи око 9 километара, коштаће око 950.000 динара.“

Правда је 17. октобра 1936. у краћем тексту пропратила боравак бана Зетске бановине Петра Иванишевића у Пљевљима, који је говорио о могућностима развоја туризма у Пљевљима када се изгради највиши гвоздени мост на Балкану преко ријеке Таре, што је тада било извјесно.

Књижар Марко Каваја у Времену од 30 јула 1937. године у тексту Пље-
вља, са наднасловом: Кроз крајуком еје највећи бројрегрута, описује сукоб старог и новог схаватања и Пљевља као средину која даје највећи проценат
регрута у југословенској држави.

„… Од Рудог до Пљеваља никога нисмо срели, све до на помолу града.
А ту неколико Београђана лекара … Пре него што се примети Пљевље међу боровима поред Ћотине, са својим збијеним белим кућама и богатим ћубама дрвећа по баштама пукне видик на дивљину дурмиторску … Туристи тек почињу пролазити. Свак отвори добро зенице да види ко иде. Ту нема разлике између обичних трговчића, радника или адвоката, који су изгледа,радозналији од осталог света … Од прошле године је уведена електрика и постепено је и најконзервативнији уводе. Председник општине вели да је за годину дана имао већи приход од 200.000 динара. А колико је било галаме против електрике. Урођен је отпор према свему што је ново и овако се постепено разбија. Стари турски водовод који је долазио кроз дрвене цеви и често доносио тифус и дизентерију, постепено се замењује. Борба је и ту.
Стари не верују челику и новој асанираној води – држе се још дрвених цеви и отворена извора у коме се могу и овце купати. Али ноћи, кад нико не види,увелико грабе воду са нових чесама … Пљевља су центар нашег најчистијег краја, који је најздравији наш крај. Даје највећи проценат регрута. Околина никоме није дужна и ту живи сељак, који је ваљда једини у земљи без дугова. Живи од јечма, елде, овса и кукуруза али поштено …

На челу града је млад човјек (Богдан Ненадић, прим. М. Ф. П.) који је
пре пет година имао једва 25 година и био најмлађи преседник општине у земљи. За њега је везан цео комунални програм, који је испуњен борбом за напредак града. Он је почистио град, назидао електрану, примио један стари водовод, са кога је војска добила воду и сада уређује мрежу по целом граду.

Све то изводи полако, без галаме, лукаво да се ником не замери. Тешко је новотарити по местима у којима је јака традиција источњачког јавашлука. Али је млади председник успео. У граду му је назад већина признала. Не само у граду, него у срезу. И муслимани и православни. Јер је према свима једнак.

Пријатељ је народу … Од како је изграђена прва саобраћајна веза са Црном Гором преко Санџака за Србију и остале крајеве земље који сањају о мору,ситуација је из основа измењена.“

Сличан текст написао је и Милан Шантић, новинар Политике, под на-
словом Успавана варош у којој су људи данас газде а сутра слуге, из кога доносимо шири извод:
„Пљевља, марта 1936.

Остало је само бело и витко минаре, које се високо уздиже изнад тро-
шних кућа старе Таслиџе … Све је исто као и пре: на старим ћепенцима седе трговци и чекају муштерије; голуждрава, боса дечица у гомилама трче улицом и, уз урнебесну вику, терају обруче: на сахат кули лено шетају сказаљке и показују време које споро одмиче. Догађаја као да нема. Све се прима са једном чудном равнодушношћу, без живота, без радозналости.

Друга пљеваљска знаменитост

Поред најлепшег и највишег минарета, Пљевља имају још једну знаменитост. Она имају најмлађег председника општине у земљи. То је г. Богдан Ненадић, кандидат права. Њега нико није поставио, него је на тај положај дошао правом правцатом вољом народа. И то не вољом газда из чаршије,које су, мање више, увек незадовољне својим председником општине, него вољом сиротиње, која нема честито ни хлеба да се наједе. Чудно је заиста колико пљеваљска сиротиња воли свога младога преседника. Он их је изгледа некако задужио. Помогао их оне зиме када се умирало од студени и глади.
Свакоме је пришао, свакоме је пружио руку и у руку по нешто дао. Колико је могао и имао. Па га сиротиња заволела. А кад сиротиња воли, она воли искрено и из срца.
И с разлогом. Јер младоме г. Ненадићу добро Пљевља леже на срцу и он улаже много и труда и времена да унапреди ово запуштено место.
Посао није ни лак ни обичан. Народ је осиромашио, а ново време донело и нове тегобе. Пљевља су некада била необично живо и богато место. Ту су била концентрисана многа богатства старих босанских и санџачких бегова.И положај је био необично завидан. Ово је била тромеђа. Као кула караула,Пљевља су увек била на ударцу. Зато је живот струјао. Највећи логор турскога царства налазио се у Пљевљима … Они што још љубоморно чувају традиције и живе од прошлости, која је увек помало тужна, остали на ћепенцима и резиг-
нирано чекају дане који долазе. Млађи свет довија се како зна и уме.

Борба са старима

• Најтеже се борити са старима, каже председник општине r. Ненадић.Они не воле прогрес и готово га се плаиле. Све што је ново за њих је проклето. Колико ја имам мука да измирим младе са старима.Тачно је то. Кадаје r. Ненадић дошао за председника општине он је нашао један мали и пасиван буџет. Повео је акцију и унапредио многе општинске послове, који су били готово сасвим замрли. И пошло му је за руком да у року од непуне две године буџет подигне на 1.200.000 динара и да тај буџет учини потпуно активним. Али тај успех г. Ненадића као да смета неком. Он се није задржао само на томе. Он се труди да унапреди своја Пљевља. Хоће да му да модеран и леп водовод и да га обасја електричним осветљењем.

Али на жалост ту је наишао на велике препреке. Трговци, који продају петролеум, уложили су све силе да омету ову похвалну акцију младога председника. Чак су покупили по вароши потписе и покварили зајам код Хипотекарне банке, који је већ био одобрен. Са водоводом исто тако стоји. Њихова логика
је проста:Вековима смо живели доносећи воду у ђугумима, па сад, бива, не можемо више тако, него морамо пити чесменску воду.

И човек је заиста у недоумици како да се бори против овакве логике.

Потера за купцима

Понедељком Пљевља оживе. Сва околина слије се у малу чаршију. Од
брдских коњића, о чијим самарима висе несразмерно велики товари дрва и сена, не може да се прође улицом. Жене у чабрицама носе помало сира или кисела млека. То је све што су накупиле за недељу дана и понеле у град да по бедној цени продају и купе за кућу најнужније потребе: мало соли, коју шибицу и свећу, а ако што преостане добро ће доћи који метар платна или клупче конца. Сир се продаје по три до четири динара по килограму. Товар дрва, у летње дане, неће нико да плати више од три динара. Несрећни људи целог дана шетају своје коње кроз пљеваљску чаршију и беспомоћно нуде дрва, која су донели одозго чак из планина. Пешачили су до три и четири сата. Али то ништа не смета. Само да би се могао наћи муштерија. Кад огране после подне, и кад са старе сахат куле одзвони ићиндија, они своју робу у бесцење продају, на брзу руку купују најнужније потребе и утучени одлазе у своја села кривудавим стрмим друмовима. Тако сваког понедељка.

И у Табанама је живот замро. Ни слика оних послова какви су били пре неколико година. Истина, коже се и сада купују и прерађују у великом броју,али зарада је тако минимална да се једва веже крај с крајем. И људи се довијају. Њих дванаесторица направили су малу задругу па заједнички раде. Сулејман Чаушевић је као нека врста шефа. Он се највише брине за куповину и продају. На промет се не тужи:Ама, има посла, господине, али немахајира (cpehe). Да има пуста извоза, могло би се, бива, некако. Него уби нас овај клиринг. Ми смо са Немачком правили велике паре, али oд како дође овај клиринг не мереш, вала, ни тамо ни вамо.А зарада?Никаква валахи. Ако ухватимо два динара од коже, то је голема пара.
И с муком.Не мере, не мере ни за дуван да се ишћера, каже мајстор Мехо Таловић, који ради пуних 14 сати дневно. Посао је врло напоран.

Алији Ходовићу је седамдесет и пет година. И он, барабар са својим
млађим друговима, ради 14 сати дневно.Па колико зарадши, Алија?

Како ћу ти казати, господине. Ја, бива, шијем коже. Ишћерам од два
до шест динара дневно. А вала највише сједим ђабе. Нема вазда посла. Код нас ти је свеједно: ха газда, ха слуга, то ти је један ђаво. Немату неке зараде.
Често ми се догађа да немам ни хљеба. А какав ми је то онда образ, ако ћу отићи да ишћем. Трпи, па ето ти. Некада сам имао кметова. Завали … Све оде, пропаде. Није ми жао. Нека ме само снага подржи. Да се селим, немам куд. Дурај и живи!
Тако говори стари Алија Ходовић. И боде иглом прљаве овчије коже,
које тешко заударају. Из дана у дан тако. Боде, дура и живи.“

Милић Ф. ПЕТРОВИЋ
Архив Југославије
Београд