MOMO KAPOR: DERVIŠI SINANOVE TEKIJE

Andrea je stanovala u lepoj, prostranoj kući Američkog konzulata, ispred koje se i noću i danju dosađivao milicioner. Dozvoljavali su joj da se ponekad igra s nama radi jezika, pa smo je odvlačili dole do katedrale, bila je to sirotinjska četvrt Sarajeva, bez drveća, bez travnjaka, bez aleja, bez ičega.

Kroz taj sumorni kraj isprepletanih uličica, koje započinju pred Imaretom, a završavaju se kod Baš-čaršije, plove mirisi trulog povrća, šerbeta i soka od smreke, memla i reski vonj iskovanog bakra, od koga se prave lažni istočnjački ibrici, mešaju se tu sa lebdećom prašinom crvotočnih soba i kiselim zadahom tek obojene vune. I zatvorenih očiju prepoznaću taj grad po mirisu paste za cipele na dlanovima tamnoputih čistača, no pucketanju kestena na ugarcima drvenog uglja, po neuništivom dahu prašnjave lobanje grada, čije smo ime osuđeni da nosimo na svojim putnim ispravama sve dok smo živi.

Ali, iza prstena austrougarskih građevina postojala je plitka reka na koju nam je bilo zabranjeno odlaziti. Na jednom mestu reka je bila veoma duboka, i zgodna za kupanje. Iznad nje — zelena brda sa stepenasto naslaganim trošnim kućercima u sokacima zvučnih orijentalnih imena. U letnjim noćima iskradali smo se iz postelja i stizali čak do Sinanove tekije, tamo gore, na brdu.

Pritajeni iza njena zida, virili smo kroz korov u derviše, koji su, premazani zejtinom. igrali sumanuto cele noći probadajući se iglama. Sa Andreom sam slušao, zanemeo od straha, potmulu grmljavinu njihovih timpana, arlaukanje i isprekidani dah igrača, čija su bosa stopala tutnjala po utabanoj zemlji. Njihova tamna tela i oznojene kičme stizale su nam gotovo do lica. Mirisalo je na muškarce i na smrt, ali Andrea je posmatrala ceo prizor bez ikakvog uzbuđenja, baš kao da lista stranice »Petra Pana«. Posle izvesnog vremena, kad nam se oči privikoše na tamu, ugledasmo dugačku, blistavu iglu kako prolazi kroz lice jednog derviša sa retkom bradom.

U noćima bunila koje su posle toga nastupile, iste takve igle zabadale su se u moje vrelo čelo, ali bilo je to vreme oskudice i nigde se nisu mogli naći limunovi. Porodični lekar doktor Alkalaj dugo je vrteo glavom dok mi je baka palila sveću iznad uzglavlja.

Te noći spustismo se na reku. Na mestu ispod mosta zvanom Jalija, Andrea je svukla svoje lakovane sandale od crne kože, bele dokolenice i najzad svoju škotsku suknju. U rano jutro u kome se kupao šljunak, u izmaglici punoj sivila kakvo sam docnije nalazio na platnima Marksa, njena porculanska figura kliznula je u vodu i rastopila svoje obrise u tami ispod mosta. Nisam znao treba li da se uzbuđujem, jer još nisam bio odrastao.

Posle je hitro preskočila gvozdenu ogradu svog vrta i otrčala prema Konzulatu što ga je čitav grad mrzeo više od svega. Zbog ogromnih prozora kroz koje se u vreme praznika svetlucala džinovska jelka sa kuglama, zbog nisko podšišane engleske trave i mesinganih lopti na štapovima; na kraju i zbog toga što ta kuća nije ličila ni na šta slično na šta smo do tada bili navikli.

Četrnaest godina posle tog događaja Andrea stiže u Sarajevo u pratnji nekog riđokosog Francuza. Dovezli su se limenim »sitroenom« potpuno išaranim nazivima gradova kroz koje su proputovali: Oran, Rabat, Bejrut, Kabul, Istambul, Atina, Solun… Ime Sarajeva ispisaše iste večeri pošto su se sreli s nama: SARA- JE-VO!

Ta čudna mesta koja nismo nikada videli, sa prvim mlakim prolećnim vetrovima, doneše neki čudan nemir u naše noge. Šta sve nismo činili do tada da se spasemo otrovne lepote aprilskih noći?

Lutali po gornjem delu grada, stizali pred mala kamena groblja obasjana mesečinom, hvatali se za zidove i od njih tražili pomoć, želeći da zaboravimo piskove lokomotiva i brza promicanja predela iza stakla voza, dolazili do najudaljenijih straćara priljubljenih uz gradske kapije, čiji su krovovi bili zarasli u travu, do trošnih slavoluka ispod čijih svodova više nikada neće proći nijedan šareni zvoncavi karavan, slušali liturgije u dimu tamjana, među oznojenim seljankama umotanim u debela sukna, pod pucketavim plamenovima voštanica što su se topile brzo kao i naši dani, slali smo bezbroj razglednica dokazujući da je Sarajevo jedini grad na svetu, i da je zatočeništvo na koje nas je april osudio, u stvari, samo naš slobodni izbor, ali prve noći svog boravka u Sarajevu Andrea jednim potezom izbrisa naše slatke zablude.

Ko zna zbog čega, svi su govorili šapatom.

Automobil smo ostavili stotinak metara niže, u jednoj mračnoj uličici, jer kolima se ovamo nije moglo stići. Bilo je suviše strmo i opasno za vožnju. Tako nas je Sinanova tekija primorala da do nje dođemo pešice, kao i ostali hodočasnici — skrušeno i na sopstvenim nogama.

Bez ijednog pokreta, bez daška vetra, u potpuno mirnoj noći, mesečina se odbijala o bele zidove tekije. Bilo je tako tiho da nam se činilo da smo se okupili pred kakvom ispovedaonicom: kao da nas je Sinan oduvek čekao i najzad primorao da pokorno okajemo grehove pred njegovim magičnim zdanjem.

Bilo nas je četvoro, a svi smo manje-više bili zaljubljeni u Andreu, koja je došla da vidi šta je ostalo od nas. Njen Francuz se zvao Marsel.

Pomažući jedni drugima, a svi zajedno Andrei, popeli smo se na zemljani zid tekije i ostali na njemu, ustežući se da zakoračimo u tamni vilajet prepun nedozrelih Sinanovih trešanja.

– Ah, mon Dieu! — šaputao je Francuz.

Kad bi čovek odlučio da nekog čeka na ovom mestu, mislio sam, svakako bi ga jedanput dočekao. Morao je biti samo veoma strpljiv.

– Ma gde se nalazimo? — upita Andrea, koja je umela da čita tuđe misli.

– Samo bi trebalo da to jako želi. Jako!

Francuz joj je ležao u krilu demonstrirajući svojinu.

– Qui est Sinan? — upita.

– Sais pas qui dtait Sinan… — šaputala mu je na uho Andrea. (Bože, kako sam ga samo mrzeo!) — Derviši ont dansé ici. Zar ne? —obrati se meni.— Gledali smo ih jedne noći, ili je to bilo sa nekim drugim?

Zatim Francuz poče da se raspituje kada je otvoren Sinanov muzej.

– Mais se n’est pas le musée!

– Mais comment?

– Puštamo da stvari propadnu kako same vole! — objasni mu Miki. — S’est plus naturel! Sinan nam onda kaže: Merci!

Onda se Francuz uspravio i počeo da igra po zidu nešto što je trebalo da liči na dervišku igru. To je bila sumanuta mešavina »bosanove« i načina na koji devojčice okreću obruč oko bokova. Da se ne bi srušio, povukli smo ga naniže i uskoro on zaspa poput novorođenčeta. Ponovo smo pili rakiju. Mesec su povremeno zaklanjali oblaci, pa se tekija pretvarala u veliki mračni bedem. Ispod nje su se krovovi naslanjali jedni na druge i tako lagano klizili prema reci i gradu na dnu kazana. Lavirint kaldrmisanih sokaka pleo se među belim minaretima sasvim nalik okamenjenim mlazevima vode. Negde su, grmeći, odlazili ekspresni vozovi, a njihovi zvižduci dopirahu čak do Sinanovog zida poput daleke jeke. To su drugi ljudi putovali na sever ili prema moru, a niko od njih nije ni sanjao da smo budni nadomak Sinanovog vrta, potpuno izbačeni iz igre. Vreme je proticalo i nisam znao da li je počelo jutro ili je tek prošla noć.

Zakoračih u vrt i razaznah neobičan ornament na čeonom zidu tekije. Bio je to velik krug ispresecan znakovima čiji smisao nisam mogao da odgonetnem. Zemlja se meko ugibala pod stopalima dok sam kroz visoko šiblje prilazio mesečevom zidu. Taj crtež je u meni budio neki čudan strah. Iscrtana površina morala je da označava nešto važno; kao da su nam sudbine stajale nadohvat ruke. a nama nije bilo dano da razumemo poruku koja bi nas možda spasila.

Tada spazih Andreu pored jednog belog nišana. Lagano se svlačila bacajući komad po komad odeće na obližnje šiblje. Uskoro je ostala potpuno naga pod sve bleđim mesecom, gledajući kao opčinjena ispred sebe u jutro koje se spuštalo niz brdo. A onda se odnekud odozgo iz tame pojaviše dve gole muške ruke i Andrea, uzdahnuvši, potonu u travu. Da li je to bio Sinan?