Геџо Џидић је бивши фудбалер и велики љубитељ фудбала.Утакмица је била незамислива без Геџа на трибинама. Својим духовитим коментарима је увесељавао публику. Био је и редован посјетилац утакмица Партизана. Остао је упамћен по пуно духа који је посједовао. Информанти се сјећају да је свима био идеалан саговорик. Свуда је био омиљен. Познато је да су у Геџовом друштву уживала и двојица, тада вјероватно најпознатијих Сарајлија – Даворин Поповић и Мирза Делибашић. Инсистирали су чак да им Геџо остави број телефона на који га могу добити када је у Сарајеву. Геџов рођак је био збуњен када је са друге стране жице чуо Даворина Поповића како се распитује о Геџу.
У сјећању је остала једна хуморна епизода везана за њега, али чије место дешавања није било на стадиону. У њој се најбоље огледа карактер Геџа Џидића и разлог зашто је био омиљен у сваком друштву:

Судар

У главној пљеваљској улици, популарној чаршији (док је још била отворена за саобраћај) на Геџа је налетјела
„фића“. Свједоци кажу да је призор на први поглед био језив. Геџо је приликом ударца одлетио на хаубу, одакле је после кочења пао и откотрљао се неколико метара. На лице мјеста се одмах окупило неколико људи. На изненађење уплашених пролазника и преплашеног возача, Геџо је устао неповријеђен. Како не би возача довео у непријатност, Геџо је читаву ситуацију ријешио духовито, питајући возача: „Зашто ме ниси и даље возио?“

Ћамил Курбеговић је такође био један од људи који су гласним коментарима увесељавали публику на стадиону. Информанти се сјећају да је он увијек био најгласнији.

Псовка

На рукометном терену, промуклим гласом са свог уобичајеног мјеста, Ћамил је једном играчу нон-стоп
псовао мајку. То је трајало неко вријеме, док га полицајац није опоменуо. Међутим, Ћамил је наставио и даље да псује. Кад је интервенција добила озбиљније димензије, Ћамил се оправдао да није никог увриједио, јер је псовао само своје синове. И заиста, Ћамилови синови су били актери утакмице,а свака псовка, њима упућена, изазивала би смијех у публици.

Временом су се у чаршији издвојили људи који су својим ауторитетом, уз употребу хумора, могли у много чему да утичу на јавно понашање. Они су имали посебну повластицу са којом су могли употребљавати хумор и онде гдје би свако други сносио озбиљне последице. Ту повластицу су код заједнице стицали деценијама, због поштеног и савјесног рада, уз свакодневну употребу хумора, којим су градили ауторитет и постали
омиљене личности чаршије.

Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија