Алија Ичелић, много познатији као Клепеша. Алија је рођен у породици Ичелића у Пријепољу, 1894. године од оца Абдулаха и мајке Нуре. Хармонику је почео да свира као самоук, још као дијете, када је и добио надимак Клепеша, који ће га пратити цијлог живота и по коме ће бити препознатљивији него по свом презимену Ичелић. Сајџијски занат је изучио код мајстора Мика Станишића у Пријепољу, са којим је имао договор да када изучи занат не смије отварати радњу у Пријепољу, како му не би правио конкуренцију. То је био усмени договор, заснован на кодексима еснафског морала и Алија га је испоштовао до краја и преселио се у Пљевља 1912. године. У Пљевља је донио и своју хармонику Хохнерицу. Уз хармонику, Алија је провео читав живот. Та хармоника је постала саставни дио његовог бића, његова потреба, чежња и пратиља са којом је био широко препознатљив. Алија је имао три кћерке, од којих су двије изучиле сајџијски занат.

Алијина радња се налазила у Тијесној чаршији и била је беспрекорно чиста и пуна разних сатова, зидних, ручних, великих, малих. Алија је био познат као сајџија, али можда је још познатији био као хармоникаш. Ниједно весеље у Пљевљима се није могло замислити, а да Алија није свирао на својој Хохнерици.

Када се заратило 1914. године, Алија је хармоником испраћао пљеваљске добровољце. Међу првим младићима добровољцима је био Милош Тошић, који је у рату постао један од 1300 каплара, а послије рата је био у дипломатској служби у Њујорку (био и лични пријатељ Николе Тесле), амбасадор у Италији и Турској,
министар иностраних послова… Са пјесмом и свирком Милоша, будућег хероја и дипломату, до брда Трлице испратили су Алија Клепеша и Милошева мајка Ана. Када су дошли на врх брда, одакле је пуцао поглед на Пљевља, Милошева мајка Ана је зауставила Алијину свирку и пјесму: „Сине, ја са тобом и са пјесмом и свирком довде, а одавде ћеш ти сам уз помоћ Бога поћи по слободу.“

Алија је војску служио у Осијеку, гдје је својој вољеној супрузи Дервиши купио златни сат. Пљеваљска свадба је била незамислива без Алијине свирке.
Остао је упамћен и по шеретским коментарима Пљевљанкама које су се удавале. Када се Љубица Бојовић удавала за чувеног неимара Максима Бојовића, Алија јој је рекао:“Валах мајсторице и теби одсвирах!“

Био је члан муслиманског културно-просвјетног друштва Гајрет, а пјесмом и свирком испратио је и војнике 48.
пјешадијског „Гвозденог пука“ у априлски рат 1941. године. Послије рата Алија је био члан културно-уметничког друштва Волођа и дуго времена једини хармоникаш у друштву.

Нажалост, у неколико наврата људи нису имали разумијевања за префињену душу Алије Клепеше и за његову везанот за своју хармонику. Тако му је један обијесни сват изгазио и поломио хармонику, а Алију ударио више пута. Послије тога инцидента Алија је послао хармонику на сервис у Сарајево и послије сервиса опет почео да свира на својој Хохнерици. Тако је било све до у позну старост. Алија је полако старио и није имао снаге
да носи хармонику. Када се замори, он би је оставио у неку од познатих кућа. Када се одмори послао би некога од дјечака да му донесе хармонику. Једном је уморан оставио хармонику код неке породице и то је био последњи пут да је видио своју хамонику. Када је један од дјечака дошао по хармонику, добио је
хладан и дрзак одговор да Алија није оставио хармонику код њих.

Ту велику неправду Алија је тешко поднио и много је патио без хармонике. Утјеху је нашао у радио-апарату на коме је тражећи станице, сасвим случајно, на једној станици препознао тонове Хохнерице. Од тада је Алија стално слушао радио Темишвар и његову најаву музике, на којој је сасвим чисто препонао тонове Хохнерице.
Алија је умро 1974. године у осамдестеој години. Последње године није провео са својом хармоником по којој је био препознатљив. А и Завичајни музеј је тим нечасним гестом изгубио драгоцјени експонат.

Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија