Поред тога што су били поштовани и вољени, јунаци овог поглавља, свакодневно су били актери и протагонисти локалног хумора. Били су јако цијењени од стране јавног мњења Пљеваља, а њихова главна карактеристика је свакодневно кретање у најурбанијем дијелу Пљеваља – главној улици или кафанама у близини главне улице. Нажалост, хумор који су свакодневно продуковали, у великом броју случајева се показао ефемерним, тако да сам сакупио само неколико хуморних епизода везаних за њих. У другом дијелу овог поглавља сам издвојио посебну категорију људи, коју сам ја назвао чудацима, који су највећим дијелом дали значајан печат локалном хумору, али чија је заједничка карактеристика потпуни или дјелимичан
недостатак оралне комуникације.
Поп Крезо
Mилорад – Милан Крезовић је рођен у Пљевљима 1903. године, од оца Димитрија и мајке Јованке. Завршио је основну школу и нижу гимназију у Пљевљима, Српску православну богословију у Призрену 1926. године, а практични испит је положио 1931. године у Пећи. Одликован је правом ношења напрсног крста. Поп Крезо је био ожењен Десанком Милинковић и имали су четворо дјеце, синове Дејана, Жарка и Ранка и кћерку Ранку.
Протојереј Милан је читав живот посветио Цркви, своме граду и својим парохијанима. Упамћен је као диван свештеник, велики пријатељ и духовни отац свих својих верника. Био је изузетно обдарен за црквено појање. Често је говорио: „Праштајте браћо! Само слога и љубав могу нас спасити. Опраштање је великодушније и богоугодније од било које освете. Од зла и неслоге, само се веће зло може направити!“
Врата његове куће била у свако доба отворена, не само за његове вјернике и парохијане, већ за све поштене и честите људе.
Протојереј Милорад – Милан Крезовић је умро 1984. године. Сахрањен је у присуству великог броја људи, а колико је био вољен, цијењен и поштован говори податак да су на његовој сахрани присуствовале све хоџе из окружења. У сјећању Пљевљака је остао упамћен као поп Крезо.
Нарочито се памти и препричава његово другарство са Љубом Стојкановићем, који је био аматерски глумац. Њихово свакодневно дружење су красиле честе хуморне епизоде које су се веома брзо шириле градом.
Бег
Једне вечери у пуну кафану, гдје је данас рукометни терен,улази Љубо Стојкановић обучен у одијело пљеваљског бега, трудећи да га не позна Поп Крезо, који је сједио у друштву Ћамила Курбега.
-Акшам хајрула, поздравља Љубо идући од стола до стола свакоме називајући селам .
Већина гостију кафане га препознаје, прихвативши игру нудећи му да сједе за њихов сто, говорећи: „Бујрум“.
Љуба није познао једино Поп Крезо, коме је и била намијењена провокација. Зато Љубо наставља да кружи
само око његовог стола. Поп га гледа испод ока и види да му је „Бег“ познат. Све вријеме остатак кафане покушава да се уздржи од смијеха. На крају Поп Крезо препознаје пријатеља, дохвати штап и поче да га удара. Кафане „није могла себи да дође од смијеха“.
Штап
Поп Крезо и Љубо Стојкановић су били комшије.Уколико би ишао у центар града Љубо је морао проћи
поред куће попа Креза. Једном приликом Љуба заустави попадија:
„Бога ти Љубо, пошто је прото пошао у град, а заборавио штап, молим те, понеси му га.“
Љубо је био у чаршији, па на пијаци и кад се враћао кући свратио је у кројачку радњу Ивана Голубовића у којој су често сједјели.
Знајући да поп Крезо воли штапове, Љубо с врата рече: „Био сам на пијаци и купио јефтино овај штап, али
пошто ме не треба продаћу га.“
Поп Крезо се поче распитивати о цијени и на крају купи штап. Кад је поп дошао кући, са врата се похвалио супрузи како је јефтино купио добар штап. На то му је она одговорила:
„Е, Бога ми, прото, то ти је Љубо продао твој штап. Ја сам му дала да ти га понесе, пошто си га ти јутрос заборавио.“
Након тога поп неколико дана није хтио да прича са Љубом.Наравно, то није била озбиљна љутња. Поп Крезо и Љубо Стојкановић остали су велики пријатељи до краја живота, а у сјећању Пљевљака су остале ове хуморне епизоде, које свједоче о њиховом пријатељству.
Ипак наредна хуморна епизода је најпопуларнија од свих. Уз Фехову досјетку је вјероватно и најпознатија:
Опијело
Поп Крезо служио опијело некој баби. Сунце је било јако, а опијело се одужило. Код присутних је попустила
концентрација и настало је мало комешање, па је Војо Ћело рекао попу на уво, тако да чује он и неколико људи
око њих: „Скраћуј Прото“.
Поп Крезо је наставио са службом и негдје на средини сакралног текста убацио „Не сери Војо“ и потпуно
нормално, као да ништа није било, наставио служење опијела. Један информант је цијелу ситуацију мало
карикирао имитирајући попа: „Вјечнаја памјат…, не сери Војо, прими раба божјег…“.
Родо Попчетовић
Родољуб потиче из старе породице Попчетовића. Рођен је 1926. године у Пљевљима. Средњу школу је завршио у Ваљеву, а шумарски факултет у Београду. Аматерски се бавио фотографисањем и у својој колекцији је имао фотографије из готово свих крајева бивше СФРЈ. Умро је 1987. године, а за живота је оставио аманет да спровод почне од кафане Зеленгора,гдје је највише битисао и прође чаршијом, а да му се на гроб стави глогов крст. Родо је био велики љубитељ хране и пића, а остало је упамћено његово:
Одборничко питање
Родо је на сједницу Скупштине општине дошао под утицајем алкохола, тачно када је на дневни ред стигло
просторно планирање и градња инфраструктурних објеката. Родо се јавио за ријеч:
„Предлажем да се хитно у Пљевљима изгради жељезничка станица.“ На то је предсједник Општине
Тањевић рекао:„Па наравно, ако дође до изградње пруге изградићемо и станицу.“
Родо је реплицирао:
„Пруга може и причекати, али брате да урадимо станицу, да имамо гдје сјести кад се све кафане затворе, као што то раде и Пријепољци.“
Ато Муловић
Држао је популарну посластичарницу. Био је велики шаљивџија, комичар, члан културно-просвјетног друштва
Гајрет.
Шербе
Атова жена је била добра домаћица, али је вољела сијела. Код ње су се сваки дан окупљале жене, а како је
Ато био посластичар у кући су увек имали колаче као и у посластичарници. Жена је сваки дан пред своје
пријатељице износила све колаче које је имала. Тако је Ато имао више расхода у кући него прихода у посластичарници.
Ато је дуго смишљао како да доскочи женама и на крају се досјетио. У шербе је сипао прашак који изазива дијареју (популарну селамућију). Послије шербета, жене су скакале једна преко друге, да би што прије дошле до ћенифе.
Војо Ћело
Војо Радовановић је рођен 8. новембра 1928. године. Радио је као шеф рачуноводства у Руднику угља. Надимак „Ћело“ добио је у младости. Наиме, играјући фудбал, постигао је погодак.
Један од саиграча је притрчао да му честита и рекао „љубим те у ћело“ (имао је намјеру да каже „љубим те у чело“, али није умио да изговори слово „ч“). Од тада је Војо, и поред бујне косе, почео да носи надимак „Ћело“. Информанти кажу да би се могла написати читава књига састављена од Војових шала. Кажу да је готово увијек изговарао брилијантне шале. Ја ћу навести неколико занимљивих:
Просјек
Објашњавао Војо неком сељаку шта је то просјек: „Ето видиш, ја имам шездесет година, а мој син десет. Кад то
сабереш и подијелиш, то је тридесет пет, у просјеку. А ни ја ни он нисмо за жене.“
Угаљ
Питао пријатељ Воја, зашто поред три сина, сам уноси угаљ. Војо му уморно одговори: „Да је мени отац жив, ни
ја не бих уносио угаљ.“
Канализација
У Пљевљима се снимао филм „Бошко Буха“ и тражили су добровољца који би за потребе филма прошао кроз канализацију, наравно уз одговарајућу надокнаду. Један од Војових пријатеља објашњавао како би он за тај новац прихватио посао. На то му је Војо одговорио: „Што не прихватиш? Никад веће говно не би ни прошло!“
Војо је знао да понуди и „медицинску помоћ“. Тако му се му се пријатељ пожалио да има проблема са хемороидима. Он је одмах рекао да зна човјека на Руднику који их лијечи, само нека понесе са собом литар уља и нека му се јави. Информанти се сјећају да се пријатељ тада озбиљно наљутио на Воја, јер га је
послао код освједоченог хомосексуалца.
Такође, рођак му се пожалио да му је почела да опада коса.
На то му је Војо спремно одговорио да је и он имао истих проблема (вјешто манипулишући својим надимком), али да се излијечио. Рођак је затражио рецепт, а Војо је почео да диктира: „Пола литра уља, триста грама шећера, помјешати, ставити на косу, прекрити крпом и оставити да преноћи“. Када се рођак
ујутро пробудио, коса му је личила на огромну шећерлему.
Олакшање
Дошао Војо да изјави саучешће поводом смрти старијег човјека. Тек да нешто каже, у тренуцима неугодне тишине,
Војо пита: „Је ли се покојник знојио?“.
На сумњиво потврдан одговор Војо прозбори: „То га је и спасило“.
Ведар дух и смисао за хумор, Војо је задржао до пред саму смрт. На болесничкој постељи један рођак је покушао да га осоколи: „Следећи пут кад те обиђем, хоћу да те видим на ногама.“ Видјевши да му се ближи крај, Војо одговори: „Следећи пут кад дођеш, само ћеш моћи да ме обиђеш около!“
Војо је био омиљен. Када је умро, велики број људи је дошао да изјави саучешће породици. Његови најближи пријатељи били су најискреније ожалошћени, али, у складу са Војовом животном филозофијом, често су синовима постављали питање:„Је ли се знојио…?“
Наравно, породица се није љутила.
Музафер Прекић Декика
Музафер је био велики пљеваљски боем. Био је глумац, пјевач, гитариста, свестран музичар, акшамлија. Гдје год сепјевало и свирало, звали су Декику. Остао је упамћен по томешто је увијек имао своју боцу из које је пио. Декика је знао да сам оде у околна мјеста Јабуку, Пријепоље, Прибој, Чајниче и ту би сам почео да пијуцка, свира гитару и пјева. Неко би му дао новац или платио пиће, иако то никада није тражио. Био је карактеристична личност севдалије, боема. Био је радо приман у свако друштво, а први који би га опазио са одушевљењем би говорио „ето Декике“. Када неко из друштва каже „ето Декике“ код осталих би се у моменту подигло расположење. Остало је упамћено „Ето Декике“.
Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија
Pročitajte još