Хуморне епизоде које сам сврстао у област политичког хумора биле су популарне док је предсjедник Општине био Ђорђе Перуничић. Нећу да кажем да о осталим предсjедницима није циркулисао хуморни материјал, међутим он се до данас није сачувао. Временом су доминантно преношене хуморне епизоде чији су актери били боеми и особе запослене у озбиљним институцијама, Скупштини општине, градској болници, Међурепубличкој заједници за културно-просвјетну дјелатност…

Хусеин Куновац је био изузетно духовит и образован човјек.
Завршио је Медресу у Скопљу, а касније и виши школу и факултет. Био је актер много догађаја који имају хуморни садржај, међутим, двије епизоде су остале доминантне и шире познате:

Брезница

Назове Хусеин Куновац потпредсједника Среза Ахма Селмановића, представљајући се да је дежурни на
хидрофору. Камуфлираним и потпуно званичним гласом обавјестио га је да је Брезница пресушила и да “Водовод” има нерјешив проблем.
Ахмо је насјео и отрчао према хидрофору. Кад је сав усплахирен дошао до хидрофора, позвао је дежурног
радника говорећи му да је Брезница пресушила. На то је дежурни радник збуњено гледао показујући му воду која је шикљала јаким млазом на све стране. Тада су и један и други схватили да је ријеч о нечијој смицалици и почели да се смију.
Оно што је у цјелокупној епизоди најсмешније је да је Ахмо, сигурно 700-800 метара трчао поред корита
Брезнице (јер једини начин да се дође до хидрофора је да се иде дуж корита), а да није примјетио да вода тече несмањеним интензитетом.

Вјенчање

Велики пријатељ Хусеина Куновца, Хасо Чорбо, забављао се са дјевојком (касније својом супругом) Џибом, из велике и познате пљеваљске породице Дрнда. Џиба је имала брата у Београду код кога је отишла у посјету. Задржала се дуже него што је планирала, па Хусеин одлучи да Хасу направи смицалицу.
У договору са матичарем и још неким људима из Општине издао је образац из матичне књиге вјенчаних, по
коме је Џиба склопила брак са неким другим мушкарцем.
Пошто је Хасо радио у канцеларији поред, један од радника укључених у смицалицу био је задужен да пред
Хасом пита: „Ко је ова Џиба што се удала“?
Кад је то Хасо прочитао, само је „прогутао кнедлу“, узео мантил и изгубио се. Друштво га је нашло у кафани и након неколико чаша Хасо је открио муку зашто пије. Видјевши да је Хасо видно тужан и узнемирен, Хусеин и друштво се сажале и открију превару, па наставе дружење.

Саво Павићевић је радио је као возач у МРЗ, а једно вријеме и као возач хитне помоћи. Важио је за изузетно духовитог човјека. Нарочито је познат као актер једне хуморне епизоде која се збила у Загребу:

Нова година

Саво је био један од најмлађих тенкиста у Другом свјетском рату. Послије рата је био командир тенковске
јединице у Загребу. Увријећен што није на списку позваних на новогодишњи дочек на највишем нивоу, упалио је тенк, провозао га улицама Загреба и дошао пред Дом ЈНА у коме је организована прослава. Тенком је ушао у хол Дома ЈНА и на запрепаштење присутних генарала на челу са Костом Нађем – честитао им је Нову Годину и још неколико пута окренуо тенк у холу Дома ЈНА.
Одмах након тога, Саво је ухапшен. Недуго затим, Сава је позвао Коста Нађ и питао га како
да му помогне. Ништа, само ме вратите у Пљевља и ослободите ме војске.
Тако се Саво вратио у Пљевља, гдје је радио као возач.

Гледајући на први поглед, услиједила је релативно блага реакција војног врха у односу на Савов преступ. Томе су допринијеле његове ратне заслуге, међутим томе је допринијела и једна друга чињеница. Саво је имао полубрата Миша Павићевића, дугогодишњег министра иностраних послова и амбасадора у Италији и Турској. За ту сродничку везу знали су Савови претпостављени и вјероватно због тога му „прогледали кроз прсте“ иако упућени тврде да је Мишо био изнервиран тим Савовим гестом и да „није хтио ни да чује за њега“.
То је била епизода након које је Саво дошао да живи и ради у Пљевља. Из времена док је радио као возач у Хитној помоћи и МРЗ остало упамћено неколико хуморних епизода:

Сарајка

Падне доктору Бракусу на памет да га Саво вози код једне згодне Сарајке. Саво стави добро пијаног Бракуса у
ауто и два сата га је возио по Пљевљима и околини. На повремена питања доктора Бракуса гдје се налазе, Саво је одговарао Метаљка, Чајниче, па све до Илиџе и Сарајева.
На крају га је довезао испред његове куће, гдје је Бракус становао са строгом и љубоморном супругом.
Не препознајући да је испред сопствене куће и код своје супруге, доктор Бракус је почео да се удвара. Када га је
видјела тако пијаног, љубоморна супруга је дохватила штап и почела да га удара.
Причи овде није крај. Доктор Бракус се недуго затим помирио са супругом и њих двоје су одлучили да направе
велики заједнички ручак за пријатеље. Тако доктор Бракус добије задатак да купи месо и у трговину оде са
Савом и пријатељима. Када су завршили трговину сврате у Зеленгору. Међутим док је доктор Бракус са друштвом пио, мангупи су скинули месо са костију. Када је супруга видјела шта је у кеси, уз псовке га је почела гађати коскама.

Адем Кулосмановић Кулосман је радио у МРЗ, званично као магационер, али је обављао и друге послове. И он је био љубитељ шале и пића. Најчешће се дружио са Славком Јакићем и Изетом Хаџиатлагићем који су били запослени у биоскопу.
Адемови магацини су се налазили у подруму Дома Културе и били су веома чисти и уредни. Он би по потреби из магацина експедовао онај материјал који је био потребан МРЗ и након обављеног посла се враћао у свој магацин, где је настављао да пије. Из магацина не би излазио све док не би потпуно попио флашу „брље“.

Брко

Кад год директор МРЗ Кемо Шећеркадић тражи Адема,Садик Струјић и Саво Павићевић га правдају да је “доље
са Брком”. Кад је по ко зна који пут добио исти одговор, директор Шећеркадић сиђе да се упозна са Брком.
Кад је ушао у магацин затекао је Адема самог како пије и упитао га: „Гдје је Брко?“
„Па ево га директоре“, одговорио је Адем показујући на тек отворену флашу ракије зване „Брко“.
Адем је постављао велики број изложби у холу Дома Културе. Приликом изложбе једног београдског сликара, остала је упамћена једна хуморна епизода:

Изложба

Поставио Адем изложбу, али пред само отварање неко из МРЗ скине једну слику. Сликарски неуки Адем извади
прву слику са лагера и постави је на упражњеном месту.Изложбу је отворио пљеваљски историчар умјетности
Витомир Србљановић и уз пратњу аутора водио је посјетиоце од слике до слике. Када је дошао до
новопостављене слике тихо је започео дијалог са Адемом како остали не би чули:
„Адеме, шта је ове?“
„Слика.“
„Знам да је слика, али чија?“
„Па, ти си задужен да то кажеш, а не ја“, недаде се збунити Адем, након чега се зачу пригушени смијех.

Институцијама у Пљевљима није био потребан канцеларијски фолклор, јер степен контроле није био толико висок. Ипак и њима је био потребан хумор који ће успоставити кохезију у колективу и ослободити остатак запослених од притиска; самим тим и појачати осјећај заједништва који је у опасности да се изгуби. Вјероватно су током радног времена у радним организацијама циркулисале шале, вицеви, анегдоте, шаљиве приче, оговарања, гласине, разне досјетке.

Неке су имале дужи период трајања, а неке су брже заборављане. Углавном највећи дио хуморног материјала који је циркулисао у радним организацијама временом је показао карактеристике ефемерности. Међутим, протоком времена почео је да блиједи само садржај хумора. Пошто садржај хумора изблиједи, његова
централна фигура постаје личност перформера. Свака радна организација је у својим редовима имала перформера, који се налазио изнад осталих: Општина Хусеина Куновца, МРЗ Сава
Павићевића, Медицински центар доктора Чогуру, „Превоз“Синишу Досковића…

Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија