PREDGOVOR

Књига „Урбани хумор Пљеваља“ је антрополошко – фолклористичка студија која се бави посебном врстом фолклорних творевина. То су карактеристичне приче са хуморном садржином које су се продуковале, преносиле и које су остале запамћене у урбаном дијелу Пљеваља. За потребе анализе прикупљен је корпус хуморних епизода, које су имале искључиво орални медиј преношења и које су и данас широко познате у Пљевљима. Приликом анализе доминирао је социолошко-антрополошки приступ, који пажњу фокусира
на друштвене функције феномена хумора. У комбинацији са књижевно-теоријским приступом, покушао сам да одредим, у којој мjери је продуковање хуморних епизода друштвено условљено, а у којој мјери се могу сматрати фиктивним врстама. Структурално-семиолошка анализа једног дијела хуморних епизода показала је да су оне продукт јасно одређеног друштвеног контекста и да у себи носе поруку упућену широј заједници. Ефемерност је битна карактеристика хумора, услед чега се губи највећи дио хуморних садржаја. Протоком времена хуморни садржај се губи, а пажња заједнице се фокусира на личност, односно актере хуморних епизода. Паралелно са овим процесом одвија се још један битан процес, у коме се социјално-психолошка функција запамћеног дијела хуморних епизода губи, а постаје доминантна њихова рекреациона функција.

ХУМОРНЕ ЕПИЗОДЕ ЧИЈИ ЈЕ АКТЕР ПРЕДСЈЕДНИК ОПШТИНЕ ЂОРЂЕ ПЕРУНИЧИЋ

У ширем контексту, педесете и почетак шездесетих карактерише ужурбана изградња ратом разорене државе. Долази и до велике изградње Пљеваља. То је вријеме великих и драматичних друштвених, идеолошких, културних, социо-економских, демографских и етничких промјена. Долази до нагле изградње Пљеваља, што је довело и до наглог прилива сеоског становништва у град. Треба имати на уму да се град и до тада развијао на рачун села, али су те промјене биле постепене, а сада су се десиле у кратком временском периоду. Све те промјене дешавале су се у вријеме процвата комунистичке идеологије, која је била масовно прихваћена код сеоског становништва. Послије рата полуге власти и моћи преузимају „првоборци“, људи који су се доказали у ратним дејствима, што им је обезбиједило високо мјесто у послератној друштвеној хијерархији. Тако се у граду створила нова елита која је била махом са села.

Са новом идеологијом и новом елитом, дошло је до промјене на многим друштвеним плановима, прије свега до губљење значаја институције чаршије. Наиме, за Пљевља је важило да су град којим управља чаршија. То и јесте било тачно,уколико се зна да су се полуге власти налазиле у политичким институцијама града, међутим фактичка моћ је била концентрисана у рукама угледних и богаташких породица и њихових представника, који су најчешће ослушкивали пулс изузетно утицајне чаршије и у складу са њим утицали на одлуке званичних институција. Тако се није могло десити да се на неком важном и утицајном положају нађе особа која није по вољи чаршије.

Такође долази до значајних промјена и на етничком плану. Изградња Пљеваља је довела до нестанка традиционалне пљеваљске архитектуре. Наиме, то је период када Пљевља почињу да губе свој оријентални стил. У почетку су измјене вршене рушењем зидова на муслиманским авлијама, а читав процес је кулминирао рушењем старе чаршије.

Рушење старе чаршије био је један од најстреснијих момената у животу пљеваљских муслимана, на колективном плану. Распадом традиционалне структуре, чаршија је изгубила највећи дио политичког утицаја.
Нови поредак је изњедрио и нове људе на руководећим положајима, које су за то квалификовале ратне заслуге, тако да је било примјера неписмених или полуписмених људи на високим положајима у друштвеној хијерархији.
Замјена једног поретка другим, одвијала се на нивоу читаве државе и није предмет овога рада, већ је битна како би се схватио шири контекст досјетке „Има ли Вас и на небу“.

За нас је много битнији ужи контекст досјетке. Наиме, како је предсједник Перуничић био особа од огромног ауторитета, на важне положаје у локалној хијерархији именовао је велики број својих рођака, који су носили исто презиме – Перуничић,тако да је то презиме постало доминантно и често помињано.

У једном таквом ширем и ужем друштвено-политичком контексту, Фехо зауставља предсједника Перуничића, уз ироничан коментар: „Гледам, има ли Вас и на небу?“ Како је досјетка нашла плодно тле за дисперзију, до данас је остало више сличних верзија досјетке. Ја сам забиљежио неколике, које се у свему
поклапају, осим у Феховом обраћању предсједнику. У једној верзији каже: „Гледам, има ли и на небу Вас Перуничића?“, у другој: „Гледам, има ли Вас и на Мјесецу?“
Koју досјетку је Фехо изговорио – није ни битно, зато што се све три верзије своде на исто, с тим што је једна од верзија ближе одређујућа због употребе презимена.

Веома битно за разумијевање досјетке јесте мјесто, простор на коме је изговорена. Иако је уживао повјерење предсједника Перуничића и привилеговану слободу у односима, иако је могао да бира мјесто и прилику, Фехо је, нимало случајно, изабрао јавни простор. И то не било који јавни простор – већ главну – Улицу Маршала Тита. Ријеч је о простору који је одувијек био жила куцавица Пљеваља и мјесто изузетне симболичке вриједности. Унутар простора главне улице циркулисале су све битније информације и важило је правило да се од„чаршије ништа не може сакрити“. Чаршија је посебно вредновала и коментарисала понашање сваког грађанина. Што је личност била утицајнија, више очију је било упрто у њу и сваки потез је пажљивије одмјераван и коментарисан.

Проласком кроз чаршију, предсједник Перуничић је привлачио погледе и коментаре више но остали.На једном таквом простору, предсједника Перуничића зауставља Фехо и изговара своју досјетку. Треба замислити главну улицу и маркантног предсједника, у кога су упрте очи цијеле чаршије; треба замислити Феха како стаје на пут предсједнику и изводи перформанс, који у том тренутку посматра велики број људи. Пошто је читав перформанс изведен на главној улици, информација о томе је врло брзо прострујала Пљевљима.
Зашто је та информација тако брзо прострујала? Коме је у тренутку досјетка била занимљива и код кога је изазвала смијех? Ко је био „треће лице“ и пасивни слушалац који ужива?

Анализом друштвено-политичког контекста, одговор постаје више него јасан. Велики број људи је био „треће лице“:сви они који су били незадовољни ситним и крупним неправдама које је ново вријеме донијело, сви који су били незадовољни кадровском политиком у Пљевљима, можда они који су морали престати да се баве занимањима која су им до тада доносила профит или они којима је имовина била национализована…
Хипотетичком набрајању нема краја.

Десно оријентисани теоретичари би досјетку одредили као радикалну, која напада поредак, једну врсту герилске борбе, која открива контрадикторност између живота и идеологије, конфликта индивидуе и владе. За лијево оријентисане теоретичаре би представљала конзервативну досјетку, која служи очувању друштвеног поретка. По Колеру, хумор било које друштвене категорије напада изворе напетости и може открити појединачне социјалне снаге које се сукобљавају у друштву.

Такође, хумор детаљно преиспитује политичке институције и спречава да њихово прекорачење постане неподношљиво.Јасно је да је у моменту изговарања Фехова досјетка доприносила ослобађању од притиска и представљала једну врсту социјалне контроле. Зашто је досјетка остала упамћена до данас, иако је изгубила своју потенцијалну политичку функцију.Досјетку морамо поставити у контекст осталих хуморних епизода, чији је актер предсједник Перуничић:

Прича o ципелама
У кафани сједе Бекан Милићевић, Мехо Пљакић и Милан Поповић. Послије неколико чашица, Бекан и
Милан се договоре да Меха обуку „од главе до пете“. Тако су му у „Вартексу” купили најквалитетније одијело и качкет.Да би добио ципеле Мехо је морао да уради специјални задатак: да оде код предсједника Перуничића да види које ципеле он носи.

Једног понедељка Мехо је затражио пријем и ушао у канцеларију предсједника Перуничића:
„Добар дан, друже предсједниче. Послали су ме Бекан и Милан да видим какве ципеле носиш, да би и мени купили исте“. До тада смирени предсједник скочи као опарен, диже ногу на сто рекавши: „Знам јa те Беканове марифетлуке.
Ево ти види, па нека ти их Бекан купи“.
Тако је сиромашни Мехо носио исте ципеле као и предсједник Перуничић.
Предсједник јесте дигао ногу на сто и показао Меху ципеле, али и у овој епизоди дошла је до изражаја његова озбиљност, јер је одмах сутрадан предсједникова секретарица Бекана позвала на разговор, гдје му је предсједник јасно и оштро ставио до знања да више неће трпјети неумјесне шале.

Прича о месу

Предсједник Перуничић задужио Меха да му купи неколико килограма меса и однесе на стан, одмах изнад
кафане Зеленгора. Мехо купи месо и уобичајено сврати уЗеленгору. Док је Мехо пио, Мехови пријатељи скину месо а оставе кости.
Мехо однесе кесу са костима супрузи предсједника Перуничића, добије напојницу и врати се у „Зеленгору“.
Када се супруга поподне пожалила предсједнику, одмах је схватио о чему се ради, отишао је и сам купио месо. Није се љутио, већ је Меху дао нову напојницу.

Нема потребе

У Пљевљима организован велики ручак поводом доласка Блажа Јовановића. Када је ручак завршен дошао
са папиром у руци конобар Драги Досковић, познати пљеваљски шаљивџија и боем. Настало је комешање
између Блажа Јовановића и Ђорђа Перуничића ко ће платити рачун. Упорнији и виши по функцији био је
Блажо Јовановић који је платио читав рачун остављајући велику напојницу.
Ђорђу би непријатно и рече: „Немојте, нема потребе“.
На то се Драги окренуо према предсједнику Перуничићу:„Нема потребе предсједничe“ и хитро ставио новац у џеп.Од те напојнице Драги и његов нераздвојни пријатељ Шућро Брковић обилазили су кафане наредних десетак дана.

Поред формалног ауторитета, који су му доносиле полуге власти тадашњи предсједник Општине (1955-1963)
Ђорђе Перуничић, ауторитет црпи из више извора. Први и најзначајнији извор његовог ауторитета биле су личне и породичне ратне заслуге. Перуничић потиче из чувене породице која је славу стекла борећи се на страни партизана за вријеме Другог свјетског рата. Личне и породичне ратне заслуге су му обезбиједиле високо мјесто у послератној хијерархији. Поред ратних заслуга, предсједник Перуничић је био и предратни
правник, који је обављао низ значајних функција. Послије рата, Ђорђе Перуничић је вршио дужности замјеника државног тужиоца Србије и помоћника државног тужиоца Југославије. Након повратка у Пљевља, изабран је за предсједника Општине.

У локалној политичкој хијерархији, предсједник Перуничић се издвојио и образовањем. Поред тога, Ђорђе Перуничић је остао упамћен као веома частан, поштен, строг и правичан човјек. То му је омогућило да је веома енергично, брзо и лако рјешавао све проблеме.
Остао је упамћен по строгости. Неки од мојих информаната били су његови савременици и сјећају га се углавном по чврстим принципима. Уколико се, на примјер, на канцеларијском столу нађе нераспакован „Службени лист“, том правнику преостаје само да узме мантил. И било је случајева да правник послије
таквог (данас безазленог) немара, моментално изгуби посао уз губитак могућности запослења у Пљевљима. Скоро комплетан друштвени живот града одвијао се у главној улици и то у њеном горњем дијелу, од кафане Зеленгора до зграде Скупштине Општине.

Тај дио улице је ноћу служио као корзо, мјесто за разоноду младих, а дању као састајалиште старијих људи. Пошто је становао близу кафане Зеленгора, Ђорђе Перуничић је на посао долазио пјешке и најчешће – сам. Савременици се сјећају доминантне фигуре тадашњег предсједника, озбиљних црта лица, чију су озбиљност додатно појачавале истакнуте обрве,увијек у тамним одијелима и капуту. Када виде да им у сусретдолази предсједник, неки руководиоци и градски функционери, бјеже у сусједне улице како би избјегли нежељени сусрет.Какво су, тек, страхопоштовање према Перуничићу, осјећали
„обични“ грађани.

Анализа осталих протагониста хуморних епизода везаних за Ђорђа Перуничића

Фехо Софовић, конобар у кафани Зеленгора, изузетне елеганције, стила и шарма. Остао је упамћен по интелигенцији,брзом размишљању и изузетној духовитости. Због изузетне професионалности Фехо је стекао повјерење предсједника Перуничића, тако да је био главни конобар када би долазили Ђилас, Блажо Јовановић и остали високи функционери.
Када препусти послове Феху, предсједник зна да ће све бити у најбољем реду. На озбиљним пријемима никада до изражаја није долазила природа боема, увијек склоног шали.
Информанти се сјећају да је увијек знао да направи досјетке које би изазивале смијех и да је често причао вицеве са политичком садржином.

У списима Хамдије Дрнде, нашао сам хумористичку питалицу: „Која је разлика између медведа и директора? Медвед спава преко зиме, а директор преко цијеле године.“
Дрнда биљежи:
„Фехо је имао мајку, доброћудну старицу Бегу, која је умрла 1960. године, након чега је Фехо наставио да
живи сам у оронулој кући. Док је била жива, Бега је кућу беспрекорно одржавала, али после њене смрти у кући су се накотили мишеви, који су, по причама, нападали и гризли пијаног Феха.
Тако је једног дана отишао у апотеку и затражио мишомор. Отров је добио уз упозорење апотекарке како да обазриво рукује и поступа. Фехо још културније захвали и крену према излазу. Код врата застаде, па се поврати и рече апотекарки: -Молим Вас, хоћу ли им ово давати прије или послије јела?

Временом је Феха надвладао алкохол и изненада је умро 1963.године, за живота заслужан, али у смрти незапажен од својих Пљевљака“.Остао је упамћен по духовитости, али прича о мишомору једна је од ријетких до које сам дошао, иако сам имао доста разговорао са његовим савременицима.

Можда се разлог томе крије у Фројдовом објашњењу, да свака досјетка има свој животопис, који се састоји из доба процвата и доба пропасти, а завршава заборавом. Међутим, томе је вјероватно допринијела и снага досјетке „Има ли Вас и на небу“, која је била толио јака, да је једноставно надвладала остале или жаргонски речено, „прогутала“ остале досјетке.

Фехо није био обичан конобар. Посједовао је дар духовитости који не стоји на располагању свим људима и то га је посједовао у издашној мјери. Био је цијењен и познат у читавим Пљевљима и радо виђен у сваком друштву. Та особина му је код предсједника Перуничића омогућила посебну врсту повластице, са којом је могао да прави шале на било чији рачун, чак и на рачун предсједника, а да прође некажњено. Креатор је
многих шала, међутим само се ова препричава и данас.

Професионални комичар Вил Роџерс покушао је да објасни зашто су његове шале тако ефектне и зашто је имао повластицу да може да направи шале на рачун институција, чак предсједника Вудру Вилсона: „Ја не волим шале које изазивају велики смијех. Ја волим оне гдје сједите са пријатељима и кад је чујете, натјера вас да размишљате. Ви размислите, гурнете пријатеља и кажете – у праву је у вези са тим.“

Фехова шала и он као протагониста имали су за чаршију битну функцију социјалне контроле. Као што је предсједник Перуничић био симбол моћи и ауторитета, Фехо је постао симбол супростављања моћи и ауторитету. Фехова досјетка је управо тип шале о коме говори Вил Роџерс, са тим да је то Фехо урадио више него ефектно. Управо онако како то ради паметни херој, који је супериоран у духовитости и који на трик побјеђује већег и моћнијег. То ради лако и једноставно, оним последњим, кратким и ефектним убодом.

Поред Феха, још два човјека имала су својеврсну лиценцу да предсједника поставе у хуморни контекст:

Mехо Пљакић Лаик је био сиромашан човјек, али је био духовит и омиљен у друштву. Јесте био духовит и поштен, али оно што га је квалификовало за то да може предсједника изложити хуморном контексту, било је познанство из школске клупе са Беканом Милићевићем. Бекан га је веома волио, цијенио и поштовао. Мехови савременици се сјећају да је често упадао у комичне ситуације, међутим у сјећању су једино остале оне хуморне епизоде у којима се помиње предсједник.

Бекан Милићевић, цијењени и признати архитекта. Због своје стручности био је ангажован на пројектима широм свијета, у Европи, Јужној Америци, Африци…Између осталог, радио је пројекте и за Пљевља, а предсједник Перуничић је према њему гајио посебну врсту уважавања. Бекана су сви политичари поштовали, јер је његов блиски рођак био амбасадор у СССР-у. Савременици га памте као изузетног стручњака, који је волио да се дружи са обичним кафанским људима. Бекан је био боем, волио је кафански живот, а због његове склоности ка женама, чаршија му је приписала да се „женио девет пута“.

Иако је био добро ситуиран и утицајан, приликом боравка у Пљевљима често је спавао код школског друга, сиромашног Меха Пљакића. О Бекановој боемштини се и данас прича, али се издваја епизода из његовог боемског живота, у којој се најбоље открива његов карактер и хуманост:

Куповина телета

Након фајронта у кафани Кореја Бекан Милићевић предложи Милану Поповићу да наставе код Шерфа
Коштовића. Шерфо немаде куд и сложи се, али признаде да нема ракије. Бекан из кафане купи још литар танке ракије од десет гради и пођоше Шерфовој кући, у насељу Камен.
Бекан и Милан затраже од Шерфа нешто за мезе. Шерфо је био сиромашан и имао петоро деце, тако да није имао ништа.
Бекан једва дочека: „Пошто имаш теле и краву, а месар си, закољи теле“.Тешка срца, Шерфо иза поноћи закоље теле, извади срце, бубреге и џигерицу и поче да их пржи драгим гостима. Од галаме пијанаца, пробуди се Шерфова супруга и поче да плаче, кукајући како сад дјеца неће имати шта да једу.
Тетурајући Бекан устаје: „Твоја дјеца ће јести најквалитетније месо“. Театрално извади новац у реалној
вриједности телета и са свег срца даде га Шерфовој породици. Тако су Коштовићи задржали и новац и месо.
Остало је упамћено да је један овакав гест могао направити само Бекан Милићевић.

Odlomak iz knjige: УРБАНИ ХУМОР ПЉЕВАЉА – Мр БРАНКО БАНОВИЋ
Антрополошко-фолклористичка студија