Jovanka Broz je često privlačila pažnju javnosti svojim načinom odevanja, a danas je ostalo malo izvora koji su u stanju da „prepričaju“ nekadašnji stil jugoslovenske “prve dame”.
U vremenu kada je moda bila simbol identiteta i autentičnosti, ali i sredstvo uspostavljanja razlike prema drugome, odevanje je zahtevalo razvijanje mašte, kreativnosti i snalaženje u suženom izboru na tržištu robe.
Budući da se modna industrija u periodu od 60-ih godina 20. veka tek razvija, pa shodno tome još uvek ne donosi u dovoljnoj meri prihvatiljive krojeve i inovativne dizajne odeće, odevanje Jovanke Broz se u ovom periodu u najvećoj meri može definisati kao visoka moda, budući da je jugoslovenska „prva dama“ naručivala odeću po meri, uz direktnu komunikaciju sa kreatorima, od kojih se u najvećoj meri isticala čuvena Mirjana Marić, ali i zagrebački modni studio Žiži Jelek.
Od druge polovine 1960-ih, kada dolazi do razvijanja modnog dizajna nekadašnje Jugoslavije, Jovanka Broz postaje redovna gošća na beogradskim sajmovima mode, a za strane posetioce je često i sama priređivala revije domaćih kolekcija, najčešće u prostorijama nekadašnjeg Yugoexporta. U okviru ovih manifestacija, prva dama Jugoslavije je organizovala i revije u čast najviših državnih zvaničnika i njihovih supruga. Tako je Jovanka organizovala i reviju za ženu predsednika Republike Portugalije Mariju Estelu da Kosta Gomes u oktobru 1975, dansku princezu Benediktu i princa Riharda u novembru 1975, ali i suprugu predsednika Francuske Valeri Žiskar d ́Esten 1976.
Prema etnografskim izvorima i sakupljenoj građi, Jovankini prohtevi za odećom bili su skromni, do te mere da je često po nekoliko puta oblačila istu odeću, i time prkosila trendovima i samoj ideji mode koja uvek teži imeprativu novog. Neki izvori svedoče i da je Jovanka Broz često i prepravljala odeću i nakit.
Ono po čemu je ikona jugoslovenske mode bila prepoznatljiva jeste stil koji se najbolje može okarakterisati kao minimalistički sa nepisanim pravilom koje je diktiralo jednostavnost krojeva, sveden, elegantan nakit i jednostavne frizure.
Kao i u svakom odevanju političke i društvene elite, postojala je jasna razlika između odeće za dan i večernje odeće. Za dnevnu odeću Jovanka je najčešće birala pažljivo skrojene i strukirane kostime od štofa, svile, a ponekad i Šanelove kostime. U njenom garderoberu večernjih toaleta često su se mogli naći i komadi od svile i lana. Njeni odevni komadi su bili najčešće svetlih boja i često s kontrastnim detaljima, mada je volela da „ponese“ i ljubičastu i tamno zelenu boju.
Modni magnati, poput Balmejna, Balensijage i Diora bili su prisutni u njenim kolekcijama, pa je kraljica jugoslovenskog stila ostala prepoznatljvia i po Balmejnovom mantilu. Za obuću je uglavnom birala jednostavne salonke, Balmejnove potpetice ili one iz domaćih zanatskih radnji. Čitav izgled upotpunjavale su pretežno kožne tašne u životinjskim dezenima i damski šeširi u raznim krojevima.
Prema jednom etnografskom izvoru, obuću za Jovanku Broz prvo je izrađivao privatni obućar Glogovac, koji je imao radnju u pasažu u Knez Mihailovoj ulici neposredno pored prodavnice obuće „Petar Velebit“. Nakon razgovora rukovodilaca fabrike obuće „Petar Velebit” s njenim ađu-tantom, majorom Lukom Perišićem, i njegove posete fabrici, „Petar Velebit” je preuzeo izradu svih cipela za nju, a u istoj fabrici je rađena i obuća za Josipa Broza.
Ono što pada u prvi plan kada je Jovanka u pitanju jeste njeno “pravilo” nestriktnog pridržavanja modnih trendova, i fokusiranje na diskreciju, jednostavnost i eleganciju, bez upuštanja u razne forme eksperimentisanja kako sa odevanjem tako i sa frizurama i telom. Tako, možemo zapaziti da matrona jugoslovenskog stila nije menjala frizuru, a nije se ni farbala sve dok nije počela da sedi.
Po svemu sudeći, njena odeća je bila mešavina jugoslovenske modne industrije, zanatske proizvodnje, ali i najvećih svetskih modnih kuća.
Pročitajte još