У роману „Свитање“ Пљевља су приказана на размеђу два века, деветнаестог и двадесетог, и то у тренутку кад су се у том крају драматично укрстили интереси два завојевача, Турске и Аустрије, две независне српске државе,Србије и Црне Горе, и две по много чему различите културе. Сам крај је био лишен снаге и могућности да самостално изабере пут којим ће кренути у будућност. Стрепео је, надао се и стрпљиво чекао штаће га снаћи. Једно време је неумитно одлазило, а друго се, пуно неизвесности и чежње, најављивало.
Народ је живо чувао сећање на то да је и овим крајевима некада „владао отац светога Саве и његови нашљедници“, а на том се сећању и темељила неугасла нада српскога живља. Као у сваком бурном и превратничком времену, интереси и жеље народне су се прилично оштро сукобљавале и разилазиле. Једни су више уважавали глас срца, а други стомака.

Тако на питање свога брата Јанка: уз кога је, ако се и даље буде морало некоме робовати, Петко одговара: „Ја, богами, ни уз кога, него гледам свој џеп. Није ми лазум ко ће владати само нек бидне све мирно и нек нико не дира у моје имуће“.

Они који данас баштине ову врсту животне филозофије казали би: Нека влада ко год хоће и како год хоће, само да живимо боље.

Јанко заступа готово супротно схватање: „Е видиш, ја сам друкчији. Кад би било да се бира турска или аустријска власт, ја бик био за Аустрију, за културу, за рад и просветитељство, а не за турски јавашлук, дивљину и башибозлук. Али кад бик знао да би нас Србија и Црна Гора ослободиле, не бик жалио да постанем го ко прст. Чини ми се живот би дао само да дође тај час да нас нико више не зове рајом“.
Присуство Аустријанаца у Пљевљима вршило је приметан утицај на
живот домаћег становништва, па су тако „све Којићеве куће биле подигнуте по плановима аустријских пројектаната“, а Јанко је чак изнајмио „швапске баштоване… да му уреде цветњаке пред једном од кућа“. Све су собе „биле уређене на европски начин“, једино је сећија у такозваној визитној соби подсећала на минула времена. Као непреварљив знак нових културних прохтева, у Јанкову кућу једнога дана стигао је чак и клавир.

Наравно да се нове ствари и схватања нису прихватали брзо и без отпора, па ће новопечени газда Јанков отац Ратко на гласне приче о порођају једне од својих снаха одбрусити: „Порођај! Порођај! Прије се та ријеч није ни изговарала. Срамота је било рећи да је жена родила, но се говорило да има принову. А сад се наше жене угледале на Швабице, па само што не траже да их спремамо у шпитаљ, да тамо пред докторима и вектерима рађају. Мене је моја матер родила на њиви, па турила у прегачу и донијела“. Кад му се једног дана истакао пред оцима један од синова у грађанском оделу, он му се подругљиво обратио: „Бјежи, грдарете, и обуци се нашки … Та ти мода
приличи ко крмету чактар“. Ратко се у роману јавља као најтврдокорнији чувар патријархалних обичаја и схватања, па пред њега и кућна чељад тек пошто их предходно најави мајка и добију дозволу за то. Кад се о то правило огрешио Јанко, јер му се журило да поведе разговор о својој женидби, отац га је дочекао речима: „Зар си се усудио ући без питања?“ Срећом, Јанко није пренебрегао наредну патријархалну обавезу, па је, уместо одговора на строго питање, брзо пришаоруци очевој. А Ратко није ни намеравао да жени синове пре него што уда и последњу кћерку, јер се држао прастарог завета:

Да снахе заове не застају, да се два зла у дом не састају. О неписаним правилима породичног реда и понашања говоре и речи ауторке романа: „Млађи женски свијет је одговарао једино ако би га неко шта питао, иначе није био ред да се млађарија, још женска, уплиће у разговор. Такав је био обичај како у трговачким кућама тако и у свим осталим, чак и на селу“. Према томе,Ратко у својим схватањима никако није био усамљен. Кад је његов син покуша да са таштом, која је удовица, уговори свадбу, она му је узвратила: „Не можемо нас двоје то уканатити … Треба да се нађу твој отац и моји ђевери и да они уговоре, тако је адет“. Дакле нису се само уважавале године него,
пре свега, мушко првенство.

А да су такве адете млади нараштаји све теже прихватали, сведоче и срдитеречи Савкиног девера Јова: „Билоје шта је било. Родитељи се више не питају, него младеж узела ук и ћера своје“. Чак ће и најупорнији заговорник онога како се радило и поступало отприје, Ратко Којић, кад му то затреба у току просачког надмудривања, казати: „Сад је други вакат дошо, сад се и ђевојке питају“.

Љубав између момка и девојке свет је примећивао тако што би их више пута затицао да стоје на авлијским вратима, па стога Којићи, кад видеше да момак њихове Петрије „и даље долази али је не проси … забранише јој да стоји са њим пред капијом“. Знатно је дискретнија и поетичнија била манифестација љубавних осећања и жеља кад девојка младићу кога жели да охрабри с прозора катмером пошаље поруку. Необични разговор заљубљених се настављао младићевом песмом испод прозора: „Вјетар пуше, а катмер мирише, па ми цвијет њеном душом дише“. Надам се да ни данашњи млади нараштаји нису изгубили осећај за лепоту и отменост оваквих разговора и љубавних дозива и порука.

О том посебном говору и значењу цвећа у живо-
ту младих казује своме момку и девојка Јула: „И код нас се продаје цвијеће о Илиндану на Илином брду. Њиме момци са села ките ђевојке у које су се загледали. Допушти ли она, то је знак да се и он њој допада и то је биљега.
Нико више не смије закитити ту ђевојку. Послије се нађу њини родитељи, па се некад још истог дана обави прошевина, понекад чак и вјенчање“. Ово своје романтично казивање Јула ће, за сваки случај, омеђити једним изразито рационалним закључком: „Није довољно да се младић ђевојци допадне, ја мислим. Мора се прво знати ко је он, шта ради, шта има, од какве је куће“.

Све оно што је пратило просидбу, прстеновање и свадбени обред до-
вољно јасно сведочи о томе да су у свадбеном весељу, песми и игри као његовим обавезним пратиљама, некада много више и далеко непосредније учествовали они којих се тај чин тицао: младенци, сватови и свадбари, дакле, младожењина и младина родбина. Данас су у томе најагилнији извођачи бучног музичког програма, који је надјачао и готово сасвим потиснуо све остале духовне садржаје овога, превасходно породичног чина, па, наравно, и песме које су, управо за тај чин и смишљене. Већ се просидба Јуле Жарковић сестре главне јунакиње романа, „одвијала по угледу на европску моду“, а ауторка је као уочљиву новину у односу на традицију истакла то што је све
било не само одмерено него „и помало укочено“.

Главни јунак романа, Јанко Којић, иако је „остао поклоник аустријскекултуре“, негује и доказује своје родољубље. Тако он здушно помаже „просветитељске покрете у граду“, са робом за своје дућане из Рудог кријући преноси уџбенике националне историје за ученике Пљеваљске гимназије.

Но пошто је његово родољубље шире од завичајног, он шаље и „велике прилоге у Србију за Књижевну задругу“. Иначе гимназија је, сведочи ауторка романа, „подигла углед свим Пљевљацима, а нарочито је утицала на младеж… још више развила национални понос и жељу за слободом“. Ништа није помогло ни то што је „било забрањено да се национална историја предаје јавно“, што је то чак „био један од услова под којим је добијено одобрење за отварање нове школе“.

Пошто се забраном, најчешће, само појачава занимање за забрањено, ђаци су, сведочи аутор романа, „кришом учили“ националну историју „по упутствима својих наставника“. Убрзо је у Гимназији „одржана и прва прослава празника светог Саве“, на којој се заорила и светосавска химна. Нису изостали чак ни забрањени стихови: Да се српске све земље скоро уједине, сунце правде, слободе једном да нам сине. „Ове стихове су спонтано прихватили сви присутни и стојећи отпјевали химну до краја“.

Међу присутнима су били, и до краја свечаности остали, паша Селимовић, почасни паша Бајровић, кадија Челебић, неколико угледних трговаца и Омер-бег Бајровић, који је највише и приложио за подизање нове гимназијске зграде.

Србија је и „морално и материјално подржавала сваки културни поду-
хват“ у Пљевљима; слала и „тајно плаћала“ наставнике и учитеље. Тек од неко доба њима су се у просветним пословима почели придруживати и Пљевљаци „који су свршили више школе у Призрену и Скопљу“.

У муслиманске школе „ишла су само мушка дјеца“, док су у српске школе „почели примати и дјевојчице“. Муслиманке су и даље „мало излазиле, а кад су одлазиле једна другој у посјету или на сијела, ишле су у заровима и покривене печама“.

Српске жене „нису више облачиле димије, а млади мушкарци су носили панталоне и капуте умјесто шалвара и фермена“. По српским кућама, од којих већина више није уређена по алатурко делиле се песмарице, „напамет се учила народна поезија, особито из косовског циклуса, и кришом су се пјевале нове родољубиве пјесме: Ја сам краљ Петар, летим као вјетар, носим чашу вина да наздравим свима“. Осим у школи, посела су се приређивала и по угледним кућама, а коло се вило, најчешће, код Манастира и на Читлуку.

Лирске народне песме су се често певале и без неког видног повода.
С Голубињског брда обично се чула она Пољем се вија, еј зор делија, а из„турске мале“, уз тихо праћење тамбурицом, допирала је песма Од севдаха гope јада нема. Занимљиво је да се јуначке песме и гусле у роману први пут помињу тек након уласка ослободилаца у Пљевља у Првом балканском рату. Чини се, ипак, ништа необично. Лирска песма изражава осећања и расположења, онаје верски и национално, по правилу, неутрална и зато је сви доживљавају на приближно исти начин. У сваком случају, она не дели слушаоце.

Јуначка песма је, пак, по правилу, национално опредељена, а од
тога је зависило како ће је слушаоци доживјети и прихватити. То је најбоље запазио и у свом роману „На Дрини ћуприја“ изразио Иво Андрић.
Кад гуслар у Заријиној механи отпева уводне стихове песме коју има
намеру да казује: Процвилио ситан босиоче: тиха росо, што не падаш на ме? „све редом“, вели писац, „и Турке и хришћане, прође један исти дрхтај неодређене жудње и жеђи за истом росом, која живи у песми као и у свима њима без разлике“. Али кад је певач стао „да набраја турске и српске стварне жеље и судбине које се крију иза фигуре о роси и босиоку, код слушаоца се одмах деле осећања и разилазе супротним правцима, већ према томе што је ко и што у себи носи, жели и верује“. Треба ли се онда чудити што се у време робовања Турцима уз гусле певало бојажљиво и под стражом, у сваком случају, „опрезно и скровито, далеко од турског ува, у затвореним кућама,
по славама или по далеким пландиштима где турска нога не ступа ни једном у години“.

Ауторкин поглед на живот овог краја зауставио се и на неколико сео-
ских призора, а за ову тему најзанимљивије су песме косаца, дирљиве и сетне „као давнашњи бол“. Конкретно се помиње лирско-епска песма о жени чијег брата јединца Турци, из освете, хоће да посеку, па им она, у замену за брата, нуди једног од своја четри сина. Песма је лепа и била је позната на ширем простору српског језика. Наравно да су косци још чешће певали веселе, па и шаљиве песме, али једна од најмлађих јунакиња романа кроз чију се душу све то прелама, и у чијем се лику наслућује ауторка, више је волела оне тужне и чежњиве, које су изражавале неузвраћену љубав, или, пак, говориле
о тешком положају жене у бројној породичној задрузи.

У целини је наведена песма у којој основно осећање изражавају стихови: Цар ти бијах док ђевојка бијах, а сад нисам ни цар ни ђевојка. Па ипак, највећи допринос ауторке романа Свитање, кад су у питању конкретни текстови песама, представљају тужбалице заове и мајке над Павиним одром. Значајно је и њено сведочење о обичају, већ се данас готово сасвим изгубио, да жене, које су у великој и
свежој жалости, за својим покојницима туже и на вашарима. Претходно на своме крилу рашире црно платно и по њему поређају ствари које их подсећају на њихове мртве. Тако се, „уз свирку двојница“, са болним запевањем уцвиљених жена, напоредо вило коло и разлегала песма.

Поред разлика у културним навикама и потребама које су се темељиле на верским и етничким определењима, осећале су се и оне у чијој су основи биле породично порекло и имовински статус. Тако, примера ради, Којићи, који су из својих Мрзовића недавно стигли у варош, обогатили су се, брзо, такорећи, преконоћ, али им је требало још много тога да их нова средина сасвим прихвати. Промене у навикама и схватањима добиле су убрзање кад им је у кућу ушла Јелка, одива из породице која је сматрана „за најстарију српску породицу у Пљевљима“. Јелка је у кућу унела много новине, па, уз
остало, и у начину припремања и послуживања јела. Њена мајка је осећала колико је за све то потребно вештине и напора, жалила је кћерку и једном чак кроз зубе процедила: „Богати су, али им из свега вири опанак“.

Друга снаха, која је била чак и писмена, „на Којиће је гледала с висине као на безбожнике, јер нити су постили сриједу и петак, нити цијеле велике постове, чак ни часне, нити су ишли у цркву осим о највећим празницима“. Држала их је за скоројевиће и скоровечерњаке.
Кад је у питању медицинска култура треба нагласити да се пре доласка Аустријанаца лекари и болнице у роману и не помињу. Њих су замењивале врачаре, а лек се против болести настојао измолити од Бога и његових угодника. Зато болесну Раткову жену воде у храм чудотворне Богородице Чајничке, јер се чврсто верује у приче да се сваки који је тамо отишао, „и још ако је преноћио пред олтаром ђе се налази икона Богомајке“, исцелио. Чим је варош захватила епидемија, сведочи ауторка, „свијет нагрну у манастир да се моли Богу, поче дијелити сиротињи и просјацима намјењујући за здравље.

Попови су светили водицу по кућама, њом прскали собе, авлије, чак и сокак пред кућама, врачаре се размиљеле, салијевале угљевље и олово“. Неки су чак тражили лек у води „којом је била опрана икона Богомајке из Чајнича“.
У најкраћем, ово би била слика културног живота Пљеваља коју нуди
роман Свитање Милке Бајић – Подерегин, уз напомену да је језик писца, а поготову говор јунака романа презасићен турцизмима. Има разлога да се поверује у то како та слика у потпуности одговара оновременој стварности. То што нам се она данас може учинити пренаглашеном, чак невероватном, последица је околности да се за последњих стотинак година битно изменила.

И на самом крају, мада, можда, и најбитније: из овог романа се јасно види да су Пљевља у својим духовним стремљењима, па и материјалним потребама знатно више била усмјерена према Србији и Босни него према Црној Гори.

Izvor : muzejpljevlja.com