Danas se navršava tri godine od smrti glumca Nebojše Glogovca, koji je poslije teške bolesti preminuo u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije.

Nebojša je volio da crta, a pisao je poeziju od studentskih dana, pa do kraja. Baratao je riječima, volio je da napiše poruku u stihu. Njegove SMS-ove i danas svi njegovi bližnji čuvaju, i dalje im se smiju. Bio je Šekspir SMS-a.

Posle njegovog odlaska, njegova supruga Milica je u tim pakovanjima, bolnoj selidbi, pronašla jednu svesku sa crtežima i poezijom.

Evo jedne pjesme, koja je sada prvi put ugledala svjetlost dana. A u knjizi ih ima još.

Tužno pozorište

Imam tužno pozorište.
Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.
Sa zidova još cure nečije suze.
Između crno-belog i kolora.
Jedan reflektor.
Jedan gledalac.
Mnogo glumaca. Mnogo.
Par iskrenih. Sa osmehom
I suzom.
Ali gledalac se zaneo,
pa zaboravio da tapše.
Sad sedi sam.
Zatvara oči
i predstava se nastavlja.
Na tren vidi njihove ruke
odozgo. Prema njemu.
Igra se njima.
Igraju se.
Smeje se jako
kao nikad.
Tresu se suze na zidovima.
Oseća ritam i dah na vratu
I Sunce u stomaku
I svetlo u glavi.
Vrisak.
I mir.
I mir.
Nema aplauza.
Otišao je poslednji gledalac.

N. G.