ИСТАКНУТЕ СПОРТСКЕ ЛИЧНОСТИ ПЉЕВАЉА

Жарко М. Крезовић (1930- 1973)

Жарко М. Крезовић, један је од оснивача ПСД Љубишња у Пљевљима које је тада окупљало велики број Пљевљака свих узраста, а када је отишао да ради у Београд и велеград је осјетио сву људскост и креативност овог човјека. Знају то најбоље у друштвима Победа и Сутјеска а посебно у ЈСД Партизан које га 1961, 1962, 1963. године бира међу своје најбоље спортисте заједно са славним фудбалерима Галићем, Шошкићем, атлетским асом Фрањом Михалићем, ватерполистом Мушкатировићем и нашом шаховском легендом Светозаром Глигорићем. И тадашња СОФК-а Југославије додјељује му 1965. године своја највећа признања.

Славко Р. Драгашевић (1935)

Свој таленат исказао је још као ученик у Пљевљима, а одласком на школовање у Београд постаје прво члан АК Црвена Звезда, па АК Партизан. Државни првак Југославије на 100. м постао је 1960. године, са и данас сјајним резултатом 10, 4. У спринтерским дисциплинама од њега је у то вријеме био бољи само Станко Лоргер, са којим је трчао за репрезентацију и у штафети 4 x 100 m, мада је то најчешће било са Саболовићем, Трифуновићем и В. Петровићем. Драгашевић је иначе први Пљевљак, члан једне наше репрезентативне селекције.

Славко Драгашевић живи и ради у својој Галерији у З. Јовиној улици у Београду.

Миленко Чабаркапа (1938)

Чабаркапа је 1966. и 1970. године био првак свијета слијепих шахиста и шестоструки првак слиjепих Југославије. Као члан репрезентације Југославије, учествовао је на свих девет олимпијада слијепих шахиста. Дипломирао на Филозофском факултету у Београду. Живи и ради у Београду.

Жарко Паспаљ (1966)

Жарко Паспаљ је свакако најблиставије спортско име нашег града. Дијетињство је провео у родним Пљевљима, кошарку почео да игра у подгоричкој Будућности, а играчку славу стекао у београдском Партизану и репрезентацији Југославије, са којом је освојио титулу свјетског првака, две сребрне медаље на олимпијским играма, три златне медаље на европским првенствима…. Играо је и у NBA за Сан Антонио…али и за своја Пљевља на МОС играма.

Предраг и Ненад Перуничић

Винули су се у највеће рукометне висине, браћа Предраг и Ненад Перуничић, играчи наших најбољих клубова Партизана, Црвене Звезде и Ловћена, државни репрезентативци. Ненад Перуничић (1971.) је готово читаву једну деценију у самом врху најбољих свјетских играча. Предраг (1967) je играо за више наших прволигашких екипа а најдуже за београдски Партизан.

Миломир Јоцовић (1966)

Сјајне резултате и у кик-боксу постигао је инжењер рударства Миломир Јоцовић популарни Јоцке: 1990. првак Југославије у Савате боксу, 1991. вице првак свјета у Савате боксу – Париз, 1994. златна медаља у Фул-контакту – Хелсинки, 1994. првак Европе (Лоу-Кик) – Лисабон.

Миломир Јоцовић живи и ради у Београду и не бави се више активно овим вјештинама.

Жарко Лучић (1969)

Фудбалску каријеру Жарко је почео са братом Жељком у „Рудару“ прије скоро двије деценије. Из „Рудара“ одлази у „Јединство“ из Бијелог Поља, а 1993. годне враћа се у Пљевља, гдје са „Рударом“ остварује његов највећи успјех, пласман у Прву „А“ лигу Југославије 1994. године. У сезони 2000/2001. један је од наших најбољих голмана, па у том периоду биљежи пет наступа за нашу најбољу репрезентативну селекцију. Оно што ће уз голманске квалитете Жарка Лучића остати записано у фудбалској историји су и голови које је наш Чилаверт постизао са бијеле тачке. У сезони 2003/2004. године Жарко Лучић је голман прволигаша Кома из Подгорице. Сада ради као тренер у Подгорици.

Дамир Чакар (1973)

Поникао у фудбаском тиму Рудара и дао значајан допринос његовим великим успјесима у периоду 1991 – 1994. године, када Пљевљаци од црногорске долазе до Прве лиге. Наступао је за све репрезентативне селекције Југославије: кадетску, омладинску, олимпијску и «А» репрезентацију. Са Михајлом Пјановићем најбољи је голгетер наше Прве лиге. Чакар је играо и за Будућност из Подгорице, Борац из Чачка, једну сезону у француском прволигашу Шатороу, Сутјесци из Никшића, и најдуже у нашем вишеструком шампиону «Партизану». У сезони 2005/2006. године, вратио се у завичајни ФК Рудар.

Славиша Вранеш

Свакако да је први спортски ас Пљеваља XX века Славиша Вранеш (у конкуренцији спортиста који су се такмичили као чланови клубова из Пљеваља), атлетичар, члан АК Рудар, државни репрезентативац и учесник Олимпијских игара у Сиднеју 2000. Већ неколико година Вранеш је један од наших најбољих ателетичара на 400 метара. Упркос не баш добрим условима за рад, он је уз помоћ свог тренера Будимира Јестровића успио да својим резултатима и побједама на домаћим и страним такмичењима избори место у државној репрезентацији, и наслов балканског првака.

Славенко Бајић (1967)

Дружење са каратеом почео је у КК Пљевља, наставио на студијама као члан КК »Студентски град», где постиже одличне резултате, постаје репрезентативац тадашње Југославије. Кимоно репрезентације носио је девет година и био њен капитен. Током каријере остварио је низ успјеха и медаља у земљи и иностранству. Свакако, најзначајнија су трећа мјеста на свјетским првенствима 1992. године у Гранади у апсолутној категорији, и 1996. године у Сан Ситију (Ј. република) као члан репрезентације Југославије. Као капитен репрезентације Југославије, осваја 1998. године на европском првенству у Београду бронзану медаљу, а као члан репрезентације у појединачној конкуренцији побједник је Свјетског карате купа 1995. године у Мађарској. Вишеструки је првак државе у тешкој и апсолутној категорији. Оснивач је, такмичар, тренер и предсједник карате клуба Рис у Пљевљима.

Рајко Госпић

Рајко је имао доброг карате тренера Славенка Бајића, и нормално таленат, упорност и велико хтење, па резултати нису изостали. Већ 1994/95 постиже низ сјајних резултата: државни првак у кадетској конкуренцији, вицешампион Свјетског купа, освајач бронзане медаље на европском првенству у Словачкој.

Миленко Безаревић (1934)

Био је фудбалер „Брезника“ а по престанску играчке каријере, значајан допринос даје као спортски новинар београдског Спорта и Пљеваљских новина. Дуго година је у управи ФК Рудар, а задњу деценију налази се на челу Школског фудбалског савеза Црне Горе. Миленко Безаревић је 1997. године за свој рад добио највеће признање наше фудбалске организације Златну плакету и тако се сврстао у најзначајнија имена овог најпопуларнијег спорта.

Зоран Р. Дамјановић (1957) генерални секретар ФСЦГ

Почетком деведесетих и поред обавеза на послу као генерални директор фирме „Volvox“, укључује се у свијет фудбала. Преузима завичајни ФК Рудар и за три године доводи га до Прве лиге, међу десет најбољих тимова тадашње СР Југославије. Године 2004. Зоран Р. Дамјановић, дипл. правник, је изабран за генералног секретара ФСЦГ-а од марта 2007. године је на дужности генералног секретара ФК Црвена звезда.

Бећо Дурутлић (1937)

Дурутлић је читав свој живот посветио спорту и спортистима. Фудбалер, рукометаш, гимнастичар… играч, тренер, спортски радник, вјеран Пљевљима и његовим клубовима. Сви успјеси рукомета од његових првих дана везани су за његово име. Готово да нема ни једног пљеваљског рукометаша, а да бар мали део његовог великог играчаког и тренерског искуства и знања није уграђен у њега. И данас са пуно ентузијазма ради са младим рукометашима РК Пљевља.

Бахрија Бахро Кујунџић (1944)

Кујунџић је без премца најбољи и најуспјешнији пљеваљски стрелац свих времена. Државни рекордер у ваздушној пушци био је 1989. године на првенству у Осијеку. У својој дугогодишњој каријери, која траје све до данашњих дана, освојио је прегршт титула републичког првака, медаља са МОСИ и других такмичења широм бивше Југославије.

Дара Кнежевић (1949)

Дара Кнежевић је вишеструки првак Црне Горе, освајач медаља са МОСИ и других турнира у републици и ван ње. Без дилеме, пљеваљски стони тенис и његов златни период везани су за Дарино име. И као играч и као тренер знала је на прави начин да окупи и научи младе чарима мале целулоидне лоптице. Остаје упамћен њен посљедњи такмичарски наступ на првенству Црне Горе 1993. године у Рожају, када је постала четвороструки републички првак.

Миодраг К. Марковић – Митек (1950)

Миодраг Марковић, или за Пљевљаке једноставно Митек, заволео је спорт још у раним дјетињим годинама. Са пуно жара играо је са вршњацима из школе и вароши, рукомет, фудбал а у гимназији је са друговима из разреда направио одбојкашки тим који је играо на разним школским и градским турнирима. Ипак, највише одбојкашких дана и игара било је на МОС Играма, које су се сваке године одржавале у неком од градова три републике са тромеђе. Када је отишао на студије у Сарајево Митек је имао прилике да се упозна са нашим најбољим тимовима и играчима бивше СФРЈ. По завршетку економског факултета враћа се у Пљевља, где поред редовног посла у тадашњем СДК удара прве велике и најзначајније темеље овом спорту у граду на Брезници. Од те далеке 1978. године Марковић са сарадницима у мушкој конкуренцији осваја двије титуле првака Црне Горе. Два пута су одбојкаши проглашавани за најбољу екипу у граду а два пута су освајали златну медаљу на МОСИ. Године 1986. Марковић је проглашен за најбољег тренера а 1988. за најбољег спортског радника у општини. Марковићева Агенција „Биланс“ коју је са супругом Вером основао 1990. године, власник је АОК «Рудар» која окупља 150-200 девојчица у својој школи одбојке и клубу. Љубав према одбојци Миодраг Мрковић је пренио и на своје ћерке. Наташа је више од деценију играла у клубу. Сада је тренер ОК Рудар и селектор јуниорске репрезентације Црне Горе. Ана је била најбољи играч у свим категоријама на првенствима Црне Горе. Марковић је дуго година непрекидно члан Предсједништва ОСЦГ.

Зоран Вранеш (1951)

Играчку каријеру почео је као гимназијалац у завичајном ФК Рудар из Пљеваља. Oдмах је био запажен као изузетан таленат, па се у јесен 1968. године нашао у шампионској екипи београдског Партизана. Тако је Вранеш постао први играч Рудара који је заиграо за један од тимова некадашње „велике четворке“. Прво као крило а затим као офанзивни бек, изузетне технике и осећаја за тимску игру. Наставио је каријеру у прволигашу Осијеку, па Шумадији из Аранђеловца, где по престанку активног играња започиње тренерску каријеру. После неколико регионалних тимова од 1992. године Зоран Вранеш ће у неколико наврата бити на кормилу „Рудара“ из роднога града. Први пут, када је био друголигаш, а 1994. у време када је био у најбољој лиги некадашње СР Југославије. Још једанпут ће се наћи на помоћи тиму из завичаја. Следи његов тренерски посао на далеким Карибским острвима, где скоро десет сезона тренира репрезентативне селeкције Тринидада и Тобага, Антигве и њихове тимове. Свакако да је највећи успех постигао 2009. године, када је као селектор репрезентације Тринидада (до 20. год.) успео да се пласира на светско првенство у Египат.