Шофери – механичари

Шофери – механичари су једна од најмлађих врста знатлија, која се појавила у Пљевљима послије Првог свјетског рата, када су и први аутомобили дошли у стари град на Брезници. Готово са сигурношћу, може се рећи да је Урош С. Бајић (1896-1970) први прави квалификовани возач, шофер или како се то тада звало „шлосер“. Урош је из познате пљеваљске породице Бајић, једне од твораца овог града. Отац Спасоје и мајка Олга Грујичић, шаљу га у Пешту 1914. године, гдје учи тајне аутомобила и вожње. Са шлосерском дипломом, враћа се 1924. године у Београд и полаже испит за добијање дозволе „да може управљати и возити све врсте аутомобила“. Ради прво код Алексе Михаиловића, а онда код Министарства иностраних дела. По повратку у Пљевља 1928. године, са својим чувеним „шевролетом“ обавља послове аутопревозника. Старији Пљевљаци знају да је Урош Бајић – Баћи возио својим луксузним аутомобилима (Кабриолет – цитроен) све до Цариграда, гдје су Корјенићи имали фабрику шећера.
Од осталих возача – шофера између два рата, познати су били и Мишо Б. Дајевић Ћопо, Садија Сукић, Мишо Радовић, Хајро Јашарбашић…

Воденичари

Пљевља су све до средине XX вијека своје потребе у житарицама готово искључиво обезбјеђивала у свом пољу и околним селима. Само мање количине брашна и кукуруза довожене су са стране, наводи у свом фељтону Р. Попчетовић што значи да су се све те количине житарица за људску и сточну храну, мљеле у воденицама које су биле лоциране на Брезници, Ћотини, Скакавцу, Пркосу, Тари, Љутици, Везичници, Володеру, Драги, Козичкој ријеци, Поблаћници и великом броју потока, па отуда у народу за те млинове кажу воденице-поточаре. Велики број њих радио је током цијеле године, сем кад су суше. Обично је рађено више на једној ријеци или потоку, а размак између њих био је око 100 метaрa.
У наведеном фељтону Попчетовић сматра да је најстарија воденица била на потоку Скакавцу, на излазу воде из пећине у близини самог манастира и да је подигнута вероватно кад и манастир св. Тројице. Предање каже да је та мала воденица са једним витлом, нестала у пожару крајем XIX века, а после убиства у њој. Сасвим поуздано се зна да је у горњем току ријеке Брезнице постајало пет воденица.
Прва се налазила на изворишту Брезнице, код данашње водоводне станице и била је првобитно власништво породице Селмановић, која је касније продала Хоџићима. Ту је била смјештена и прва вуновлачара у нашем крају. У њој је дуго година воденичар био Јупо Струјић. Порушена је када је рађена реконструкција водовода.
Друга, Дрндина воденица, била је одмах испод ове, и касније је прешла у власништво браће Спаса и Павла Џувера. Дуго је била напуштена и негде 1972. порушена.
Трећа, камена воденица на Брезници, испод извора, била је манастирска и имала је четири витла, док су остале на Брезници имале по три изузев Геринске. У овој воденици дуго година је радио Расим Ченгић. Највише захваљујући Цану Јанићијевићу остала је једина сачувана бар као објекат.
Четврта воденица на Брезници била је од дрвета и такође власништво Манастира св. Тројице. Налазила се на мјесту данашњег рибњака, а срушена је крајем педесетих година. Посљедњи воденичар у њој био је Милош Вукојичић.
Пета воденица на Требовини, била је власништво породице Бајровић. Урађена је од камена трудом неимара Максима Т. Бојовића и његових синова Тодора и Озрена, који су иначе били извођачи готово свих радова које је ова угледна породица градила. Ова воденица радила је најдуже и тек је почетком осамдесетих, зауставила свој точак.
На данашњој пијаци, налазила се воденица Мехмед-паше Бајровића, коју су такође радили Бојовићи. Првобитно је радила уз помоћ великог дрвеног точка кога је покретала вода са Брезнице. Радила је на пет витлова. Из јаза је вода спроведена дебелим лучевим бадњевима дужине девет метара. Витлови су покретани преко преносника. Касније, млин је имао и резервни мотор на нафту од 24 КС. Радио је готово искључиво за аустроугарски гарнизон у Пљевљима и околним местима. Р. Попчетовић наводи да јој је капацитет мељаве био око 4000 кг пшенице за 24 часа. Млин је имао два француска камена, један пештански и два косовска. Овај млин имао је тријер за жито и разне врста сита. Ту се производило неколико типова брашна, а пшеница је довожена из долине Лима, Чачка и Краљева. Уз овај пашин млин налазила се и мања стругара са једним гатером и кружном тестером. У овој згради после Другог рата је био смјештен једно вријеме електрични млин, али је радио врло кратко. Регулисањем Брезнице, порушен је јаз и онемогућен даљи рад овог млина. Сада је то зграда администарције.
На Муслуку, Р. Попчетовић у наведеном тексту, каже да је постојала Геринска воденица, која је подигнута највероватније по доласку Турака или у вријеме градње Хусеин-пашине џамије и хана који је био наспрам ње. И ова воденица је срушена када је регулисан ток Брезнице. У њој је дуго година радио познати воденичар Ибрахим – Ибро Герина. 
Као и прва, и последња воденица на Брезници била је власништво породице Селмановић. Дугогодишњи и посљедњи воденичар у њој био је Елмас Бошковић. И она је регулисањем тока Брезнице престала са радом, а онда служила дуго година као Откупна станица.
На потоку Тврдашу „чекетале“ су двије поточаре: најстарија је била Јосифа Бајића који је продао Садагићима – редовничка, а ови касније продали Јовану Шљуки и низводно у Бајевици (по Бајићима, прим. ВБ.) Дрндина (такође купљена од Бајића) која је спаљена у току Другог рата.
Све наведене воденице радиле су на једноставном принципу, тако што је вода кроз бадњеве падала на точак и покретала га.
Саво Жугић (1868) је подигао воденицу преграђивањем Ћотине 1919. (тако је настао „Савов јаз“) и она је радила на другачијем принципу од напред наведених. Имао је велики дрвени точак који је помоћу зупчаника покретао два камена. То је био млин који је могао самљети највише жита у току дана, а уз воденицу радила је и ваљарица за сукно и ступа за тучење јечма. Истовремено, Саво је уз помоћ лакомица, наводњавао читаво своје имање. Радила је до 1976. године.
Пејановићи су своју воденицу подигли на Пркосу. Они су воду са извора Пркоса уз помоћ дрвених „лакомица“ подигнутих на стубове превели преко пута за Градац, тако да се она са висине од преко четири метра обрушавала вертикално на бадњеве воденице која је била испод пута и тако покретала воденички камен и ступу за сукно.
У Адресару за 1934/35. годину, издање Министарства трговине и индустрије евидентирани су следећи млинари – воденичари: Елмас Бошковић, Назиф Чоловић, Тахир Дрнда, Латиф Хаџић, Муле Реџовић, Шабан Ступар, Мехмед Ташаковић, Туфо Вајзовић.
Старији Пљевљаци се сjећају да је у току Другог свјетског рата Јован Ст. Стаменић на Вароши подигао мањи млин са једним каменом који је покретао електро-мотор. Доста воденица било је и у околини Пљеваља, и без њих као и без њихових вода није се могао ни замислити живот на селу. Готово све биле су редовничке (градили су их сељаци редовници и увијек се знало ко и када од домаћина и породица доноси жито на мљевење- прим В.Б). Власничке воденице правили су сами власници ако су знали, или су узимали мајсторе да им их праве.
Воде ових ријека, ријечица и потока, покретале су млинове, ваљарице и ступе. Тако је шездесетих година било на Југоштици пет а Готовушкој ријеци десет воденица. Све су биле двовитлаши и свака од њих имала је дневну норму метар, два или три жита, а и прва сијалица на овом подручју бљеснула је из млина „мини хидроелектране“ млинара из Готовуше Јевта Вранеша касније инжењера.
О сеоским воденицама и воденичарима могло би се писати и набрајати далеко више од написаног, што ће свакако бити задатак и тема неког другог хроничара.
Тако ће бар од заборава бити сачуване многе вриједне руке млинара, чијим се радом и вјештином сељакова сјетва и жетва претварала у дивни хљеб као што је био онај ражани. Ново вријеме и начин живљења изменио је из корена и село. Мало ко сада и тамо зна за ријечи: бент, лакомица, бадањ, чекетало, мучњак, околиш, ријечи без којих, како написа М. Марић, наше село некада није могло ни један једини дан. Сјетиће се једном неко и тога, а можда ће опет прорадити и нека од воденица на Југоштици, Володеру или Везичници. Нека, као што је била чувена воденица на Везичници Ђола Џогаза, Радоја Тошића на Хоћевинској реци, Рондовића, Вуковића, Нововића на Премћанској ријеци… У Битинама је била само једна воденица а у Леверима од Точила до Таре – једанаест! У поменутом тексту Радован Вујадиновић пише о воденицама у Леверима:
„Од турског земана до данас ко зна колико су власника промјениле. А уочи Другог рата, прва је горе у врху села била редовничка воденица породице Аљићевић са шеснаест редовника. Испод ње имао је Сабит Ступар двије, горњу и доњу. Радоман Роћен, Јагош Роћен, Алија Шабановић, Милан Ћосовић и Ђуле Бећовић по једну, Хамид Шабановић такође двије. И Неђељко Жугић једну. Његова је била доље поред Луке, изнад саме Таре, најдоња. Између прве и последње – пет стотина надморске висине. На свака три метра – метар пада! Левери су били центар свијета, говорио је стари Ферид Шабановић. Његови људи су живљели, и то богато. Од ујма, него шта! Од свако сто кила добијеш пет кила. Самељеш сто кила пшенице, узмеш пет кила нимета, ко душа.“ 
Свака од ових воденица могла је, ако је имала доброг воденичара, да за 24 сата самеље и по десет метара жита најмање. Стари људи су говорили да се у леверским воденицама „жито догонило од свакле“: Бобова, Ограђенице, Глибаћа, Косанице, Пушањског Дола, Крупица,Вашкова, Премћана све до Ђурђевића Таре. Чак и они „преко Таре“ из Шарана, Брајковаче, Алуга, Његовуђе, Жугића Бара, Мотичког гаја, све до Жабљака, све је то некада мљело у Леверима.

До прије двадестак година и у бобовском крају је на Драги било доста воденица. Драга има кратак ток, велику висинску разлику и богатија је водом у горњем него у доњем току. Стога су између Бобоваца често настајали неспоразуми, чарке, свађе и спорења. Спорила су се братства, села и засеоци, а далеке 1909. године, кажу Бобовци, пала је и глава. У свађи је претходно рањен од Свркота Филип Јеловац, који је тада живио у Вишњици, убио је Радована Свркоту из Морајица, а на Васкрс 1967. године, ноћу су запаљене три воденице.
На малој Драги су се налазиле Јеловачка, Старчевића и Андрина воденица у којој су редове имали и поједини Божовићи, Слатинци, Мештревчани. Врановци су искористили врло јак извор испод Набојине и горњем току Драге, а у доњем току још три које су с времена на вријеме одржаване. На Драги је имао и ступу (ваљарицу) Ико Тешовић, повратник из Америке, која је радила врло кратко.

Према писању М. Вуковића, у Калудри подно Доње стубице било је низ бобовских воденица, укупно седам. Радиле су увијек када је имало жита и довољно воде да покреће тешко воденичко камење које је добављано чак са Косова. Сијало се тада доста јечма, крупника, ражи…