Пљевља су некада била град заната и трговине, поготово у средњем и новом вијеку. Зато су овдје врло честа презимена – Ковачевићи, Златарићи, Кујунџићи, Лончари, Терзићи (терзије), Мутапџићи, Качари, Сујулџићи… Нажалост, ова тако важнa људска дјелатност није посебно и детаљније истражена и изучена. Ако се томе дода наш немар и небрига, онда је од свега онога од чега се некада живjело на овим просторима, остало тек нешто више од ништа. Мало сачуваних докумената и фотографија код породица које су свој просперитет имале док је „занат био златан“ употпуњују фонд скромних извора. Свакако да је један од златних периода пљеваљског занатсва било вријеме аустроугарских трупа у Пљевљима. У једном документу из тог времена Стеван И. Самарџић пише: „Док је овде гарнизовала аустријска војска сем лифераната и многи други имали су користи. Толике занатлије радиле су искључиво са аустријском војском (као кобасичари, пекари…). Али не треба ово ни за часак тумачити да свет жали за Швабом. И онај који нема много појма о општим интересима, толико је Србин да се радује одласку Швабе.“

Браварско – лимарски занат

Лазар С. Попчетовић (1892-1939) је био један од првих правих мајстора, савремених лимара. У Пљевљима је почео да учи ковачко – коларски занат код Мустафе Находовића, а 1908. године бјежи у Никшић. Ту, код неког мајстора „латина“ заједно са Филипом Зековићем из Станчана завршава браварско – лимарски занат. Ненадмашан је био у изради шпорета, умиваоника, када, олука, разних врста вага, челичних капија, лимених кровова. За заслуге у Балканском и Првом свјетском рату, одликован је више пута. Носилац је ордена Св.Саве.

Лазар – Лазо Т. Рабреновић (1901 – 1973) је поред тога што је био добар мајстор, остао запамћен код својих Пљевљака као изузетан музичар слухиста и боем.

Јован Ст. Стаменић (1904 – 1990) је занат завршио у Сарајеву, а 1930. године је отворио радионицу „Јован Стаменић и брат“ у Чаршији, наспрам некадашње „Зеленгоре“ где је радио са братом Дојчилом. Лимарску радњу имао је и њихов брат Дико, који је био и добар казанџија.

Јован Р. Головић (1909 – 1984) је занат завршио у Тузли код мајстора Натана Фридмана. Једно кратко вријеме ради у Ваљеву, а од 1930. године читав свој радни и животни вијек је провео у Пљевљима.

Перо М. Потпарић (1910 – 1982) је занат завршио 1923. године код Лаза Попчетовића, код кога касније и ради све до Лазове изненадне смрти 1939. године. После рата ради у државним предузећима и установама.

Светозар Свето Г. Новаковић – Лички (1914 – 1999) је изучио занат код Јована Стаменића, у чијој радионици проводи петнаест година, а пред рат прелази на рад у радионицу „Браће Видовић“. После рата ради у разним општинским и комуналним предузећима.

Од мајстора овог заната, познати су били и Никола Шљукић, Хасан Чутурић, Милан Гомилановић, Адем Чоловић…

Ковачки занат

Ово је један од најстаријих заната којим су се Пљевљаци бавили од давнина. Ковачнице су обично биле лоциране на периферији града, а било их је и по селима и дуж путева. Најпознатији ковачи у XX вијеку били су – Јеко Крејовић, Обрад Ирић, Реџо Бајрамовић, Мустафа Находовић са синовима, Томо Милићевић, Мурат Находовић, Милан Попадић, а касније Алија Нухановић, Алија и Шефкија Находовић, Џемаил Даутовић, Халил Беловић, Мехо Пелидија, Авдо Чано, Милош Котлаја и други. Као ковачи који су се искључиво бавили поткивачким пословима, тзв. налибанти, били су Дуран Побрић, Хасо Љумић и Алија Куртовић. После Другог свјетског рата истакнути ковачи били су Демир Нухановић и Љубо Милићевић, а међу сеоским мајсторима познат је био Вукоман Перуничић из Пандурице.

Фотографи

Први професионални фотограф у Пљевљима био је Никола Ј. Настић (1868-1928). Радња, коју је отворио 1892. године у близини логора – гарнизона, била је истовремено и бријачница и њу је наследио његов син Љубо. Касније, 1932. године, тај посао преузима Саво Ј. Милић (1907-1941) чије фотографије представљају значајан документ једног времена. Поред њих треба поменути и Радмила Мазића (из Фоче) а после Другог свјетског рата – Аница Милић, супруга Савова наставља породични посао, док фотографске радње отварају и Шефкија Дељковић, Власто Секуловић, Владо Вуканић а једно вријеме и Војислав – Војо Свркота (популарни Војо „Рибо“) бавио се овим занатом у својој радњи „Младост“.

Бербери – фризери

Некада су људи који су се бавили овим послом обављали и друге дјелатности које нису ни у каквој сличности. Тако се некада у бријачници могао извадити зуб, излијечити повријеђени зглоб, набавити мелем за неку рану и сл. Први берберин који се помиње у граду је Ибрахим Челебија. Овај занат обиљежили су касније Миле Поповић, Јосиф Мирковић, Шевко Муловић, Јусуф Чорбо, Дервиш Храстовина, породица Пјевовић, Дурумбашић, Чоле, Хаџагић, Садагић, Сарван. И у овом занату био је успјешан Бране Илић, који је истовремено био и прави мајстор за исписивање фирми, а свој таленат испољавао је у глуми и као спортиста.

Nastaviće se…