На важност путописа у нашој науци указао је још пре скоро сто педесет година Јован Ристић, који је сматрао да проучавањем бележака страних путника може да се надокнади мали број извора за истраживање српске прошлости.

Када говоримо о путописима XVI века, који се тичу пљеваљског краја, морамо да имамо у виду да су настајали током путовања у дипломатске сврхе и да углавном садрже само кратке белешке и непотпуне описе овог предела.

Копнени пут од Дубровника до Цариграда који је ишао преко Пљеваља и који су посланства често користила, био је познат Млечанима и Дубровчанима још у средњем веку. Ишао је трасом Дубровник – Требиње – Гацко – Тјентиште – Фоча – П љевља –
Пријепоље – Сјеница – Нови Пазар и даље на исток. Путописце нису
сва места и све области на које су наилазили дуж овог пута подједнако привлачиле те им не посвећују исту пажњу. Поједини се задовољавају тиме да без описа набрајају значајнија места или веће путничке станице.

Пљевља спадају у ону групу насеља која до пред крај XVI века нису побуђивала интересовање путописаца тако да им посвећују релативно мало или нимало простора.

У овом излагању покушаћемо да представимо како су страни путописци доживљавали пљеваљски крај, и да укажемо на оно што сматрали важним да нам саопште. При томе се нећемо држати хронолошког начела већ ћемо, ради боље прегледности, текстове који се односе на ову тему поделити на три засебне целине: на опис пута од Фоче до Пљеваља, на опис самих Пљеваља и на опис пута од Пљеваља према Пријепољу.

Путујући кроз предео између Пљеваља и Фоче путописци, који се
слажу у чињеници да је пут преко планине Ковач изузетно тежак,
забележили су и називе три топонима. Корнелије Шепер 1533. године
пише да су од Пљеваља ишли кроз шуме и преко планина до градића Brachobb, а одатле шљеменом планине, са које су сишли у долину реке Ћехотине (Thichotina) и даље у Фочу.

Бенедето Рамберти, који је овим путем прошао годину дана касније, каже да су на путу од Фоче до Пљеваља наишли на три страже. Пошто су прешли 25 миља наишли су на прву стражу по имену Braccha, коју описује као жалосно место на врху планине Ковач (Covatz), где расте много жита. Потом су прошли поред стража Vuista и Pontravincome, и за 34 миље су стигли у Пљевља.

ИКатарин Зен је 1550. године путовао преко планине Ковач (Covaich). Три горе наведене страже спомиње и Пјер Лескалопје 1574. године, с тим што прву назива Ковач (Couatz, Vuista, Pontravincome). За разлику од њега Филип Дифрен-Кане, годину дана раније, помиње каравансарај Braha на врху планине Ковач (Conaz), на једном месту које описује као усамљено и опасно за караване. Павле Контарини 1580. године пише да су на 18 миља од Фоче дошли у село Bracha, где су одсели у каравансарају.

Из путописа је очигледно да су скоро сви путописци приликом путо-
вања између Фоче и Пљеваља користили пут који је ишао преко пла-
нине Ковач, а не долином Ћехотине како се то често сматра. Катарин Зен и Дифрен-Кане једини спомињу да су путовали преко Чајнича.У путописима се, као што смо видели, на овом делу пута спомињу још свега три места око чије идентификације не постоји сагласност међу истраживачима.

Петар Матковић је сматрао да је Braccha данашње село Враже, а да је Vuista (Уништа?) можда Углесница, недалеко од Пље ваља. По Михаилу Динићу Braha је селo које се налази западно од Чајнича и које је под тим именом забележено на аустријској специјал-
ној карти, док Радован Самарџић сматра да је у питању село Бахово у близини Чајнича и Устиколине.

По мишљењу Гавра Шкриванића од ова три села данас постоје Уништа, западно од Пљеваља на десној страни Таре и Викоч, на левој обали Ћехотине, југоисточно од Фоче.

Следећа тачка на овом путу су била Пљевља која су почетком
века била мало и слабо насељено место, а то се јасно разазнаје и из самих путописа. Шепер 1533. године назива П љевља (Pliente) гра-
дићем. Први путописац који описује П љевља (Pleonie) је Ж ан Шено који је туда прош ао 1547. године, означивши их као хришћан-
ско село у којем су све куће саграђене од дрвета. Три године доц-
није Катарин Зен пише да су по преласку планине Ковач стигли у једно сеоце, тј. П љевља (Plevne), које се налазило у пријатној и плод-
ној брежуљ кастој равници насељеној хриш ћанским Србима.

Детаљнији опис оставио је Дифрен Кане, 1573. године, који Пљевља
назива именом Ташлиџа (Tasseliger) и пише да је то велико село које
је и поред тога што се налази међу планинама смештено на равномтерену. Он помиње и џамију уз коју је била лепа и уметнички извајана чесма, као и каравансарај који је био велик, мрачан и покривен оловом.

Годину дана касније Лескалопје помиње П љевља (Plevie) као велико село добро насељено Србима хришћанима.Н арочито је значајан податак Павла Контаринија из 1580. године. И он помиње велики, оловом покривен каравансарај, који је близу реке по имену Brenopesnizza саградио Хусеин-паша, поред кога се налазе леп
бунар и мошеја. Даље пише да је сама варош (Plevia) подељена на
два дела и да Турци живе у пределу око реке, а Срби, хришћани
грчкога обреда, у другом вишем пределу.

Две године касније Ж ан Палерн Форезјен ће поменути Теслиџе (Taslige) као леп град у ко јем има базара и каравансараја.

Из ових путописа видимо да су Пљевља временом знатно напр-
едовала као насеље. З а њихов развитак најзаслуженији је Хусеин-
паша Бољанић. Током 60-тих и 70-тих година овог века Пљевљ а су припремана за ново седиште санџакбега Херцеговине и у њима семного градило. Тако је знатно измењен изглед места и од села насљеног хришћанима који живе у дрвеним кућама, како их је описао Шено 1547. године, П љевљ а постају прави градић у коме је, осим из-
мена учињених бројним грађевинским радовима, дошло и до промене броја становника и њихове етничке структуре.

О томе јасно сведоче и путописи. О развоју Пљеваљ а можда најбоље говори Француз П јер Л ефевр који је 1611. године туда прошао и описао га као град са 400 огњишта, у којем постоје три џамије, две од камена и једна дрвена, и два каравансараја покривена оловом. Леф евр је написао да су Пљевљ а први град у ком су наишли на пристојан свет,који се дивио финој изради њихових мачева, а да су их у кафани надомак каравансараја понудили кафом, за коју нађе да је врло лошег укуса.Предели кроз које је пролазио пут од Пљеваља према Пријепољу
нису били предмет веће пажње путописаца.

Они углавном говоре стражама установљеним ради спречавања честих разбојничких напада. Бенедето Рамберти 1534. године пише да је пет година пре његовог проласка код Пљеваља разбијен караван млетачких трговаца.

Против разбојника се држи стража тако што један човек пролази шумом бубњајући и тиме обавештава путнике о сигурности пролаза. Гасо 1548. године помиње сељаке који су изузети од свих давања, а заузврат су дужни да по цео дан стражаре и иду шумом мотрећи да ли има разбојника – а они то раде ударајући у добош.

Лескалопје 1574. године пише о стражама које држе Срби хришћани из Пљеваља, који су заузврат изузети од плаћања данка. Стража се, по његовом опису, састоји од једног човека који се налази на врху планине и ударањем у мали бакрени добош упозорава пролазнике с онолико удараца колико види коња или пешака. И Контарини је 1580. године видео страже које држе поједина села која су заузврат ослобођена од харача.

Нешто другачији опис даје Жан Палерн који је путовао из правца Пријепоља ка Пљевљима: на уласку у шуму дочекао их је стражар који је затрубио у рог чим их је угледао и испратио их до краја шуме непрестано трубећи.
Име планине која се налазила између Пљеваља и Пријепоља
забележило је неколико путописаца. За Шепера то је била Zepna gora,
Рамберти и Лескалопје називају је Crance, док је за Катарина Зена то
Praniza.
Путописци XVI века нису били издашни у описивању природних
лепота пљеваљског краја, као ни биљног и животињског света. Они обично пишу о тешко проходним планинама и хладноћи која их је пратила у путу.

Из једног броја путописа види се да је околина Пљеваља била зарасла у, како Контарини пише, јелову шуму. Катрин Зен је једини путописац који описујући предео између Пљеваља и Пријепоља поред констатације да је леп и пун извора помиње и да је био пун свакојаки животиња. Рамберти помиње да на планини Ковач у месту Braccha расте много жита, док Зен за пљеваљску равницу пише да је плодна не наводећи шта се ту гајило. У помоћ нам прискачу два путописа из прве половине XVII века, пошто свакако одражавају стање какво је било и у периоду који им претходи. По Пјеру Лефевру (1611. година) предео између места Poulmitcha и Пљеваља је доста обрађен и на местима где нема воћњака има младе шуме.

Веома сликовит је опис Анонима који пише да Пљевља леже у равници која је исто толико плодна житом колико су планине које је окружују непријатне.
На крају треба још једном истаћи да коришћени путописи немају
подједнаку вредност. Вероватно бисмо имали више података да су нам сви били приступачни у оригиналу и као целовити рукописи. Међутим,и поред тога, коришћени текстови страних путописаца представљају вредну грађу за проучавање Пљеваља и пљеваљског краја у XVI веку.