О Пљевљима и његовој околини писали
су многи путописци, дипломате, обавештајци и научници, посебно у XIX столећу и почетком XX столећа, када је стално актуелизовано тзв. Источно питање. То су били: Александар Гиљфердинг, Фрањо Јукић, Карло Пач,Павле Шафарик, Теодор Ипен, Симон Јоановић, Нићифор Дучић, Атанасије Пејатовић, Стојан Новаковић, Гастон Гравје и др.

Овом приликом настојаћемо да представимо Пљевља са његовом околином онако како их је видео и шта је о њима знао француски антропогеограф Гастон Гравје. Овај француски научник био је лектор за француски језик на Београдском универзитету од 1909. па до 1912. године. Гравје је за то време често путовао по садашњој централној Србији, затим по Босни и Херцеговини, Старој Србији (посебно по ондашњем Сјеничком и Пљеваљском санџаку) и Албанији. На тим путовањима правио је бројне, исцрпне и, за нашу прошлост тог времена, значајне записе. Те записе Гравје је сачувао. па их је по повратку у Француску објавио на француском језику. На том језику је штампао и свој најзначајнији рад „Новопазарски санџак“. који је и настао из тих његових записа. Гравје је у том раду користио и радове нашег познатог антропогеографа и геоморфолога др Јована Цвијића, као и неке друге наше и стране ауторе. Његова студија „Новопазарски санџак“. настала из поменутих записа
и поткрепљена подацима и чињеницама наведених аугора, одмах је преведена на српски језик. Публикована је у пет наставака у часопису „Књижевни гласник“ за 1912. и 1913. годину (књига XXIX и XXX, Београд).

Завичајни музеј у Новом Пазару прештампао је тај рад 1977. године без икаквих интервенција на тексту, па је то репринт издање сачувало своју аутснтичност.Гастон Гравје је у јуну и јулу 1912. године пропутовао тада већ одавно бивши Новопазарски санџак прешавши српско-турску границу на планини Јавору и у Сјеницу је стигао преко утврђеног подручја Кладнице. Одмах на почетку својих записа Гравје се жали да се суочио са веома лошим комуникацијама, изолованошћу и раздробљеношћу предела, слабим и непоузданим претходним описима овог, по свему запостављеног простора.

Једино је, по њему, било прецизности у рекогносцирању Рашке области на аустријским војним картама, али само за подручије Пљеваљског санџака које је било покривено аустроугарским трупама чија се главна команда налазила у Пљевљима. Гравје наводи да је тада, како он каже, „Западно од ЈТима“, само једна висинска тачка (кота) била са сигурношћу утврђена. То је била триангулациона тачкау самом граду Пљевљима и ималаје 869 метара н/м. Ту висинску тачку утврдили су аустријски официри.

Одмах на почетку своје студије, у одељку Главне географске црте,Гравје констатује да ie ова област очувала становтиштво исте расе, истог језика. истог заједничког начина настањивања и са ucmim владајућгш rmmoM живота. (подвукао С.С.).

Гравје уочава да су Пљевља и његова околина на северу и југу природ-
но затворени, али се на западу показује непосредно продужење босанскихи херцеговачких земаља. Он тачно уочава специфичност и различитост по много чему између источног и западног дела некадашњег Новопазарског санџака, односно, како он пише, „Источно и Западно од Лима“. Западни део Рашке области, где су Пљевља главно место, Гравје дели на неколико мањих регија међу којима је главну пажњу посветио Пљевљима, Пљеваљској котлини и територији између Лима, Таре и Дрине.

Записао је да око Пљеваља нема доста шуме, а посебно оне високе,
као и да је то један од узрока оштре климе. Као, такође, један од узрока оштре климе Гравје сматра и „обиље кречњачких терена“. Он тврди да у кази Пљевља има само 15000 хектара шуме, а констатује даље да је „на овај начин суровост климе још више појачана у овом високом ходнику кроз који без прекида дувају ветрови.““
Овај виспрени посматрач приметио је да кукуруз може да расте у

Пљеваљској котлини и неким мањим долинама даље на југозападу, а затим констатује: „Карактеристично је обрађивање, према врло старом начину, крупника, и јечма помешаних у истом пољу (каришик, субаштина) и пењући се често са хељдом скоро до 1300 метара.“
На самом почетку дела студије о становништву Гравје тачно констатује да је становништво натериторији целог бившег Новопазарског санџака исте расе изузев Пештера и Рожаја. Део тог његовог констатовања пренећемо дословно: ..То становннштво је српске крви, типа и језика али се дели, онако као у Босни, – само без католика – на два врло одсечена елемента: с једне стране муслимани, а с друге православни хришћани. Једни се називају Турци, а други Срби: једни веле да говоре ..бошњачки“ а други ..српски“.“

Интересантно је да Гравје на „Западно од Лима“, па тако и у Пљевљима и у пљеваљском крају, тешко разликује по ношњи муслимане и хришћане,док му је та разлика на „Истоку Санџака“ веома уочљива.
Гравје је забележио и веома интересантно запажање о ставовима и

мишљењима муслимана, тадашњих Турака у Пљевљима и његовој околини, према њиховој хришћанској браћи, турској власти и Аустро-Угарској као окупатору суседне Босне и Херцеговине. У том делу његове студије дословно пише: „Иако су фанатичнији него ма које друго становништво европске Турске, (мада су пуни презирања и гнушања према Власима Србима хришћанима -С.С.), ипак ови муслимани, и при својој пошти према султану. показују неповерење према властима које представљају људи друге расе (правим Турцима, Туркушама-С.С.), и у исто време хране злобу, дубоку мржњу према суседу (Аустро-Угарској-С.С.) који је на њиховим вратима узео Босну. Инстинкт расе се овако одржава врло живахан чак и код ових преобраћених Срба, убеђених муслимана, који без сваког нацио-
налног осећања, очували су пркосни, али у исто време конзервативан дух,заљубљен у независност и непријатељски расположен мешању споља.“
У свом даљем излагању у раду „Новопазарски санџак“ Гастон Гравје
пише да су се сами муслимани међусобно делили на урођенике и усељенике између којих је било великих разлика како у имовном стању, тако и у друштвеном положају и звањима. Та подела и разлике појавиле су се досељавањем мухаџира (избеглица) из БоснеХерцеговине, Колашина и Никшића после фамозног Берлинског конгреса 1878. године. О томе овај умни Француз износи следеће податке: од 1909. па до 1911. године „на Западу Лима“ (то се

углавном односи на Пљевља и његову околину-С.С.) населило се 185 муслиманских босанских породица.9 Он је уочио да се и у граду и на селима групишу куће тих усељеника држећи се „уздржано према старинцима.“ У самој вароши прихватили су се заната и трговине.
Уочио је Гравје да је у граду преовлађивао муслимански елемент док
су сеоска подручја била насељена највише православним Србима. Тако је целој кази Пљевља ипак преовлађивао српски православни елеменат с обзиром да је много више становника живело на сеоском подручју. Он сматра Пљевља значајним градским средиштем у сваком погледу, а не само зато што је седиште Пљеваљског санџака.

За српско православно становннштво Гравје каже да је велика реткост фамилија која је дуго на једном месту, односно више од три до четири колена. Ту покретљивост он објашњава разним невољама као што су велике епидемије, сточне заразе, гладне године, бекства која су била изазвана крвном осветом, затим природом својинских односа. Кметови-чипчије су често бежали од злих ага или су их аге протеривали и доводили на њихово место радније и послушније.
Осим глобалне територијалне распрострањености православних и
муслимана, Гравјеа су интересовали и бројчани подаци до којих је могао да дође и за поједине казе и вароши. За казу Пљевља са Прибојем имао је податке за 1851. годину које је преузео од Александра Гиљфердинга. Тада је у Пљевљима била 781 кућа са 2845 муслимана и 967 кућа у којима је
живело 3760 немуслимана (православних Срба-С.С.).11 Нешто касније ће доћи до промене у верско-конфесионалној структури становништва вароши Пљевља.
Гравје се послужио подацима Павла Шафарика за 1865, Теодора Ипена за 1892, Ивана Косанчића и Јована Цвијића за 1911. годину. За казу ГТљевља Гравје је записао следеће податке о становништву: муслиманских кућа 1865. године било је 795 у којимаје живело 2935 становника. Исте године кућа немуслимана (православних Срба-С.С.) било је 1073 са 6713 становника. Наредни по-
даци су још неповољнији. У кази Пљевља 1911. године, како наводи Гастон Гравје, било је 17364 муслимана и 14.196 немуслимана, углавном православних Срба,1-јер је других увек било мало.

У самој вароши Пљевља Гравје је записао да је 1911. године било 6552муслимана и 1448 немуслимана, односно 81,90% муслимана, а 18,10% немуслимана, заправо православних Срба.

Занимљиви су подаци када се упореде претворени у бројчани однос
између православних и муслимана. У кази Пљевља 1865. године на једног муслимана долазило је 2,28 православних. Међутим, после само 27 година тај се однос драстично променио. Тако је 1892. године на једног муслимана долазило 0,90 православних. У самом граду Пљевљима 1911. године на 4,5 муслимана био је један православни Србин.
Овако брза и драстична промена у верско-конфесионалној структури
становништва настала је због радикалне исламизације подручја између река Таре, Лима, Дрине и Ћехотине, а делимично и због доласка мухаџира(муслиманских избеглица) из Босне и Херцеговине, окупиране од стране Аустро-Угарске, и из ослобођених градова Никшића и Колашина и њихових подручја у другој половини XIX столећа.
За насеља Пљеваљске котлине и шире околине у вези са њиховом

локацијом и простирањем, Гравје каже следеће: „Места где се људи најрадије настањују јесу она где се појављује какав водени ниво у подножју кречњачког узвишења обраслог травом, на крају обрађеног чифлука, у близини простора по коме се креће стока (пашњаци и шуме). Насеља се тако размичу (висински) од 300-500 м, пењући се до нивоа од 1100-1200 м, а ретко више употребљавајући површ и њене окрајке, али избегавајући голе просторе, или помакнувши се на ивицу какве равнице, шћућуривши се у заклону каквог узвишења, или припивши се о страну какве стрмине у близини низа извора окренувши леђа Северу, и гледајући према падини.

Гравј е за Пљевља пише да има 8-9 махала (градске четврти-С. С.) које нису,како он каже, „близу једна друге и да између њих чак има и ливада и њива.“

У оним махалама које су ближе центру живе најбоље и најстарије муслиманске породице. Махале у којима живе Срби православци (он каже хришћани) најчешће су удаљене, па стварно делује као да су ..ггрогнане“ (Моћевац-С.С.).
Он каже да се иста таква структура и распоред градских четврти, односно махала, срећу и у Бијелом Пољу и Пријепољу, суседним градовима, али као и у свим варошима и градовима за време османске доминације.
Све вароши у Новопазарском санџаку, како пише Гравје, односно у
Рашкој области, патако и Пљевља, биле су „центри размене мање или више активни према свом положају и богатству области.“ Главни предмет трговине били су стока, сир, вуна, кожа, мед, платно и дрво који се размењују за жито, со, дуван, кафу и шећер који се довозе из Сарајева, Дубровника,Скадра, Скопља, Солуна, Београда. Тако Гравје закључује да једино трговина оживљава Пљевља као и остале вароши давно бившег Новопазарског санџака.

Када већ говоримо о Новопазарском санџаку, а неки сада само помињу Санџак, можда не би било згорег поново презентовати веома интересантно мишљење Гастона Гравјеа о томе. У овој својој студији он дословно каже:

„Што се тиче самог израза Новопазарски санџак, ово такође административно значење које је ушло у текући језик дипломата па чак и географа, престао је такође да има икакав смисао, јер нема више санџака Новог Пазара,али има Санџак Пљевља (Таслиџа), за западну страну и Санџак Сјеница за Доњи Колашин и целу област на истоку Лима.
На крају овог скромног рада морамо још нешто представити о
Пљевљима и његовој околини што није промакло педантном и објективном научнику и виспреном посматрачу какав је био Гастон Гравје. Овај врсни антропогеограф о Пљеваљској котлини записао је и ово: „Богата водом и са врло дебелим и плодним земљиштем, котлина Пљеваља је данас већ сасвим без шуме, сва обрађена. Кукуруз, жита и друга ситна храна покрива скоро целу просторију. Чатрље сељака усамљене или у малим групама, размичу се на периферији надомак чифлука.“ Даље је записао: „Овде измакнуто такође на ивицу, наслоњену на северну страну, и силазећи са својим предграђима до Чехотине, окреће се према изласку сунчевом Пљевља (турски Таслиџа), велика и једина варош целе ове области запад-
но од Лима.“

Гастон Гравје наставља даље да пише о Пљевљима и бележи неколи-
ко вредних констатација. Тако он каже да је „Стара муниципија за времеРимљана после окупације Босне и Херцеговине… нарочито (је) изабрано као седиште за три аустријска гарнизона,“ тј. од 1880. па до 1908. године.

Овом пажљивом посматрачу није измакло и то да град Пљевља полако замире после повлачења аустроугарског гарнизона 1908. године,јер… ..дућани се затварају, људи емигрирају ка Србији, Босни и Америци. Међутим, и данас својом великом пијацом и чистим улицама, Пљевље (je) доста измакло од осталих вароши Санџака.“
Овај објективни и учени Француз у својој вредној студији пише и
следеће: „Пљевља са својом српском гимназијом (основана 1901. године) сада постаје неки мали интелектуални центар за хришћански елеменат свог подручија као и граничних области.“211
Српска гимназија у Пљевљима је заиста била образовни, духовни и уопште културни центар који је био и остао расадник великог броја научних и културних посленика. Пљевља су афирмисано стециште културних догађања у северозападном делу Црне Горе.

САЛИХ СЕЛИМОВИЋ