Бројни писани трагови османске власти на тлу некадашње Југославије, односно свих оних утицаја који свједоче о продору оријентално-исламске културе и цивилизације на ове просторе биљежени су и обрађивани у оквиру радова и студија из различитих области, прије свега историографије, етнологије, књижевности, теологије, филозофије, лингвистике, или једноставно у оквиру посебних библиографија и ширих библиографских прегледа.

Књиге различите садржине и рукописи писани арапским писмом на арапском, перзијском и турском језику, међу којима је највећи број званичних докумената из периода османске власти, налазе се у архивима, музејима, библиотекама, џамијама, текијама, црквама, католичким и православним манастирима.

У 15. и 16. вијеку оснивају се на овим просторима оријенталне библиотеке у Босни, Херцеговини, Србији, Македонији. Преписивањем књига, за разлику од других дијелова Европе у које су оријентални рукописи стизали са стране, баве се домаћи људи, мада је дио њих настајао и у другим преписивачким центрима. Поред скромне књижевности на матерњем језику у арапској графији (алхамијадо књижевност) и народне усмене књижевности, његује се писање на три оријентална језика. Књижевно стваралаштво на оријенталним језицима било је доступно само вишим слојевима, јер су њихови припадници имали прилике да се школују на Истоку. Најчешће се пишу коментари, уџбеници, лексикони. Арапски језик био је језик религије и науке, на турском је његована диванска књижевност, путописи, епиграфика, док је префињеном пјесничком изразу био је намијењен перзијски језик.

Дио ове грађе страдао је заједно са другим добрима током ратних разарања, непогода или је једноставно био жртва људског немара и неодговарајућег односа власника, односно оних којима је доспјела у руке. Један дио остаје и даље недоступан у приватним библиотекама и могућа процјена и презентовање јавности остаје у оквирима воље појединаца и расположивих средстава за откуп ових збирки. Штампани каталози могу нам пружити ограничене увиде, будући да се постојеће збирке новим увидима и открићима још увијек увећавају. У вези с тим, М. Ждраловић у свом исцрпном прегледу исламских манускрипата који се налазе у библиотечким и архивским фондовима Босне и Херцеговине напомиње да због недоступности један дио рукописа који се налази код приватних лица, односно у џамијама или дервишким текијама није могао бити убиљежен.

Од 27000 рукописа који су у његовом прегледу набројани прегледано је и каталогизовано свега 4000. На основу објављених прегледа оријенталних рукописних збирки Олга Зиројевић у раду „Писани трагови Османског Царства на тлу Југославије” је покушала да направи „преглед оријенталне архивске и друге грађе у свим постојећим институцијама (архиви, библиотеке, музеји и др.) на подручју Југославије” Узет је у обзир оријентални рукописни фонд Гази-Хусрев бегове библиотеке, архива Оријенталног института у Сарајеву, Историјског архива Сарајева, Архива БиХ, Националне и Универзитетске библиотеке БиХ, Музеја града Сарајева, Музеја старе православне цркве у Сарајеву, Вакуфске дирекције и Вакуфско-меарифског повјереништва, фондови католичких и православних манастира на територији Босне и Херцеговине, Архива ЈАЗУ, Архива Хрватске, Националне и свеучилишне библиотеке у Загребу, Дубровачког архива, Државног архива у Задру, Архива Македоније, Државног архива Србије, Архива САНУ, Музеја примењене уметности и Историјског архива Београда и др.

На жалост, грађа која постоји на територији данашње Црне Горе, због несређености и недовољних увида, остаје углавном изван ових и сличних прегледа. У том смислу спомиње се Државни архив на Цетињу, Архивско одјељење музеја на Цетињу, Архивски центар Никшић и Историјски архив Котор. Интересантно је да овај преглед биљежи само једну регистровану приватну збирку на територији Црне Горе, мада „није искључено да их има и више”.

У осврту под насловом Остаци турске феудалне рукописне литературе у Титограду, који је послужио као извор за ову примједбу, М. Кажић истиче да постоји „врло много тих рукописних докумената о турској феудалној култури која је овдје његована у току неколико вијекова”, али не наводи податке о мјестима, односно библиотечким фондовима гдје би се у Подгорици налазила поменута грађа. У овом тексту описана је књига из, према процјени аутора, 17. вијека о љековитом биљу, писана на турском и арапском језику, али на жалост изостали су подаци о институцији или приватном лицу гдје се ова рукописна књига налази.

Смаил Тихић у свом приказу Исламска умјетност на тлу Југославије помиње да је најстарији примјерак илуминираног Кур’ана и уопште „најстарији датирани исламски рукопис у Југославији”, забиљежен као својина Узеира Диздаревића из Бијелог Поља, настао 1249/50. године. Од институција које посједују илуминиране збирке рукописа спомињу се између осталих „музеји у Цетињу, _{Титограду, Пљевљима…” Од докумената на оријенталним језицима у} Државном архиву на Цетињу Хамид Хаџибегић наводи да постоје двије групе докумената, и то документи из периода 15.-19. вијека и документи који потичу из друге половине 19. вијека, односно са почетка 20. вијека. Сви поменути документи су на турском језику, изузимајући једно писмо на арапском језику, датирано 14. марта 1903.
године, упућено _{књазу Николи од антиохијског патријарха Мелентија}.

Пљевља су крајем 14. вијека била у саставу босанске државе, да би од друге половине 15. вијека све до 1912. године била у оквирима Османског Царства као значајно градско средиште на тзв. цариградском путу. Убрзо по успостављању османске власти Пљевља су добила статус касабе. Службени назив Пљеваља у то вријеме је Ташлиџа (Каменица), „по околним каменим брдима која су окруживала ранији средњовјековни трг. Упоредо са службеним, ово мјесто у народу се током цијеле османске владавине у свакодневној комуникацији звало Пљевља”. Ташлиџа ће поста- Дио ове грађе страдао је заједно са другим добрима током ратних разарања, непогода или је једноставно био жртва људског немара и неодговарајућег односа власника, односно оних којима је доспјела у руке.

Ташлиџа ће постати сједиште херцеговачког санџака 1576. године и то ће и остати све до 1833. Становници исламске вјероисповјести први пут се јављају у попису из 1516. године (од 150 домова 20 је било муслиманских, 130 хришћанских). Најснажнији развој под османском влашћу Пљевља биљеже у другој половини 16. и током 17. вијека. У том периоду значајније се повећава и број муслиманског становништва. Ово становништво пљеваљске касабе живјело је у три махале: махали Хусеин-паше (52 куће), махали Мустафе
мутевели-бега (42 куће) и махали Муслихудина сербазари (31 кућа).

_У наведеном периоду „развила се пљеваљска чаршија, трговина и занатство, каравансараји, ханови, дућани… Пљевља су постала и важан муслимански духовни центар, са џамијама, месџидима, текијама (у Пљевљима се помињу две текије), мектебима, медресом, јавним купатилом (хамамом), јавном кухињом (имаретом), као и вакуфима (задужбинама), од којих је најбогатији био вакуф Хусеин-паше Бољанића, једно време херцеговачког дијарбекира, _{Багдада и Мисира”. О паппшом дворцу у Пљевљима занимљиво је кази-} вање Евлије Челеби: „Овдје смо гостовали у пашином двору, који има двадесетак соба, дворану за вијећања, диван хан, више сала, дрвени чардак на врелу воде и многобројне стаје”. Према ријечима француског путописца Лефевра у Пљевљима је 1611. године било 400 кућа и „када се упореде све околности у којима се тих деценија налазило то мјесто, онда није далеко од истине да се град за четврт вијека удвостручио.” Бројни документи о пљеваљском крају из времена османске власти могу се наћи најприје у Хисторијском архиву у Дубровнику, Академији наука и умјетности Босне и Херцеговине, Гази Хусрев-беговој библиотеци, Оријенталном институ- ту у Сарајеву, турским документима манастира Св. Тројице. 

Фехим Бајрактаревић је у јуну 1934. године приликом посјете манастиру Св. Тројице набројао „824 разна турска документа која се налазе у 11 различитих свежања и то: у 1 кеси смеђе боје (која сама садржи сада 177 плавом оловком нумерисаних бројева), у 5 црних мушеми, у 3 свежња од хартије и у 2 велика куверта.”14 Бајрактаревић је био у прилици да прегледа укупно 228, од чега је за 185 докумената на турском написао изводе и преводе. Од поменутих 228 докумената 28 тапија је издвојено, јер нису биле од већег значаја за науку, заједно са 15 докумената на српском који су у непосредној вези са турским документима, јер „већином представљају њихове српске преводе и слично”. Према тврђењу Бајрактаревића ови документи, који чине разнолик и интересантан „архив у минијатури”, обухватају султанске фермане, муфтијске фетве, кадијске хуџете, разне признанице и сл. Документа се односе на „историју манастира Довоље-Премћана (под првим именом се помиње у 57, а под другим у 33 документа, дакле равно у 90 докумената), манастира Св. Тројице (у 28 докумената), манастира Дубочице (у 9 докумената), манастира Добриловине (у једном, али врло старом и важном документу)”. Један дио ових докумената у међувремену „уступљен је другим манастирима којих се тичу”. Међу прегледаним документима 27 није датирано и накнадно датирање је могло бити само приближно обављено. Поједине оријенталне ријечи које се помињу у преводу, имена одређених локалитета протумачени су у азбучном регистру имена и ствари. 

Занимљива етнографска збирка предмета оријенталног поријекла нај- различитије намјене чува се у Завичајном музеју у Пљевљима. Међу предметима који сгарином и необичношћу привлаче пажњу у Завичајном музеју свакако се издвајају сехара и врата из куће Селмановића (инв. бр. 313/427) у Шеварима која потичу из 16. в. „Рађена су техником уметања дијелова дрвета у дрвену подлогу. Довратак и врата украшени су розетама уоквиреним са по шест парчади дрвета, причвршћеним на саставима металним ексерима са главама пречника 5 cm. Свака розета је фиксирана и украшена кроз средину овим ексерима. Горњи дио довратка је украшен стилизованим биљним орнаментима – плићим дуборезом. Према подаци- ма власника врата су састављена из 365 дијелова. Димензије: 225 х 175 cm _{са довратком. Откупљено од Шадије Селмановић из Пљеваља – врата су} продата у вријеме рушења старе куће Селмановића.” По предању врата је за откуп главе израдио извјесни дрводјеља Јаковљевић. Кућа паше Селмановића у Шеварима, грађена највјероватније 1554. године, била је позната, „а можда и најљепша грађевина” старе пљеваљске архитектуре. 

Писмо и писана ријеч са задатком трајног биљежења Божије ријечи имали су посебно мјесто у исламском друштву и одатле је калиграфија уживала велики углед и као умјетност била веома цијењена. Калиграфија је давала одушка донекле спутаним естетским потребама и била дубоки израз односа према светој књизи. У вријеме процвата ислама, још у доба абасидске владавине, књижаре су подјед- нако служиле продаји књига али и као образовне институције. Књижари, заузимајући видно мјесто у друштву, били су калиграфи, преписивачи, али и аутори оригиналних дјела. Скромног изгледа и неугледне, смјештене уз џамије, баш као и њихове насљеднице на арапском оријенту, биле су довољно велике да постану мјеста значајне интелектуалне активности. 

Рукописи, који не морају бити вјерске садржине, украшавани су декорацијом којом доминирају флорални или геометријски мотиви. Најстарији овакав рукопис на простору бивше Југославије је већ поменути Кур’ан из 1249/50. У Хусеин-пашиној џамији у Пљевљима чува се Кур’ан изузетне илуминације, урађене углавном у плавој, зеленој и црвеној боји на златној подлози. Недовољно вјештом конзервацијом избрисано је име преписивача, година и мјесто настанка. Будући да се зна наручилац, односно да је Хусеин-паша забиљежен као „власник добра”, процјењује се да је настао око 1579. године. 

Калиграфски исписане натписе заједно са декорацијом у којој се см- јењују биљни и геометријски мотиви срећемо и у унутрашњости џамија, од којих је на тлу Црне Горе, свакако, најљепша и најскладнија Хусеин- пашина џамија у Пљевљима саграђена седамдесетих година 16. в. Геометријски мотиви су готово шаблонски преузети из омејадске умјетничке традиције и то: преплетени полигони, шестокраке звијезде и хексагони. Преплетени полигони уклесани су на каменој огради минбера и присутни су и на оквиру михраба. На каменом махвилу и изнад прозора укрштају се шестокраке звијезде и хексагони. Унутрашњи дио куполе Хусеин-пашине џамије покривен је биљним мотивима на кружној плавој основи, да би у нижим дијеловима они били замијењени нешто крупнијим формама. Због изузетне и богате унутрашње декорације и минарета висине 42 m спада међу најљепше сакралне споменике у Црној Гори и шире. У Завичајном музеју у Пљевљима затекли смо 280 јединица писаних арапским писмом, међу којима је 5 Кур’ана у рукопису (2 потпуно сачувана). Од поменутих књига, већином религијског, енцикло- педијског или уџбеничког карактера, издвојили смо педесетак значајнијих и највећим дијелом сачуваних и оне обухватају 40 књига на турском језику (11 у рукопису), 9 књига на арапском језику, најчешће вјерске садржине (3 у рукопису) и неколико дјелимично сачуваних штампаних арабичких буквара. 

Библиотечки фонд који се чува при Хусеин-пашиној џамији је, према затеченом стању, скромног обима и обухвата највећим дијелом штам- пане књиге на турском и арапском језику вјерске садржине и неколико, углавном, рукописних Кур’ана. Међу овим рукописним Кур’анима издваја се илуминирани, дјелимично сачувани Кур’ан (28 х 18 cm), с доминантно плавом бојом на илуминацијама. Међутим, о овом фонду Узеир Бећовић је написао занимљиву примједбу да су „многа дјела и вриједности отуђени”. 

Сигурно је да је драгоцјени дио рукописне грађе и вриједних ста- рина, посебно онај који је био у приватним рукама, током времена био изложен најразличитијој судбини, нестајући и удаљавајући се са овог простора, заслугом недовољне бриге, одговарајуће стручне пажње и регистровања. Исто тако, неријетко је завршавао под окриљем музеја и института изван Црне Горе. Један дио још увијек чами по скровитим мјестима да сасвим неочекивано и неким срећним случајем буде предочен јавности. 

И поред тога, остало је довољно материјала који захтијева примјерен третман, биљежење, вредновање и уопште бављење како би се сачувало не само свједочанство и споменик по себи, већ и његово свје- _{дочење о једном времену и свему ономе што је пратило његов настанак.} 

muzejpljevlja.me