Они који су имали прилику да прочитају роман „Последњи Световидов престо“ Рајка Палибрка упоредили су га са „Медитеранским бревијаром“ Предрага Матвејевића, „Сагом о Нибелунзима“ и „Легендом о Коловрату“. Ријеч је о несвакидашњем књижњвном дјелу које превазилази локалне теме и оквире и залази у бројна суштинска питања битисања како појединца тако и цијелих народа. Ових дана роман се нашао пред читалачком публиком не само у Пљевљима, већ и у Котору и Подгорици што је разлог за разговор са аутором.

По својој структури роман „Последњи Световидов престо“ је веома сложен јер се у њему налази неколико нараторских слојева и исто толико стилова и облика књижевног изражавања, почев од репортаже и есеја, преко романсиране историографије и лирске прозе, до поезије. Које је у ствари право лице књиге коју сте изнијели пред читаоце?

– Основна идеја ове књиге јесте литерарни покушај да се разгрне вјековни мрак који влада изнад пљеваљског краја, односно Затарја, и изнад људи који су ту живјели или живе. Није новост ако кажем да је ово подручје непозната земља иако се одувијек налазило у самом средишту укупних збивања на овом дијелу Балкана. Дуго сам се питао зашто је то тако и та запитаност ме је натјерала да почнем трагати по биљезима који још постоје, а наравно и по бројним документима и научним радовима о историји и култури овог простора. Оно до чега сам дошао нисам представио у историографској форми, већ на сасвим слободан начин дајући само назнаке, постављајући питања и дајући апсолутно личне одговоре, са намјером да све то некад некоме буде подстицај да их оповргне или потврди. Читалац ни једну од тврдњи у овом роману не треба да прихвати као апсолутну истину, већ као изазов и повод за сопствено трагање и пребирање по својим сазнањима и опажањима. Управо зато никада нећу полемисати ни са ким о било чему што је садржано међу корицама књиге, већ остављам слободној вољи читалаца да се са тиме сложе или не, да књигу након читања баце или је држе надохват руке да би је поново читали. Одговор на питање би у ствари био да роман „Последњи Световидов престо“ нема једно већ три лица, а то су: прича о божанском времену које стоји, а које ми називамо непролазност и о оном божанском дијелу нас смртних и пролазних; прича о вјечитој борби између добра и зла и прича о принципима Славе и Части као најпоузданијим путоказима потпуног остварења смисла физичког и умног постојања човјека. Онај ко у сваком тренутку док буде читао буде имао ово у виду разумјеће у потпуности све што је написано у овој књизи.

Роман се бави сасвим конкретним и, са становишта опште али и културне историје, значајним темама, али на веома интригантан начин. Значи ли став да нећете ни са ким око њих полемисати одустајање од тврдњи и закључака које износите?

-Никако! Рекао сам да стојим иза сваке написане ријечи па и кад су у питању, за неке сасвим необичне и фатазмагоричне, тврдње које у књизи износим. Онај ко се са њима не слаже нека докаже да није тако, ја немам ништа против тога. Напротив! Забуну може да изазове склоност људи да слијепо вјерују у понуђене „вјечне и непролазне“ истине, да дрхте пред табуима и да се без икаквог размишљања моле и да клече пред наметнутим тотемима. Присјетите се само да наша дјеца и данас уче да је држава Рашка добила име по граду Расу, а не по народу који је створио. Каква подвала и небулоза! Ова књига је нешто друго и другачије, она је, усудићу се да кажем, израз слободе духа и непристајања на снисходљивост пред ауторитетима ма које врсте, осим пред Богом. Знате и сами колико је у последње вријеме пало „вјечних истина“ на којима је почивала како историја тако и умјетност, култура и уопште цивилизација. Бићу срећан и потајно се надам да ће ова књига бар мало допринијети да се сруши још понека лаж, превара или заблуда које су пратиле мој народ и мој завичај и због којих су доживјели судбину коју ни по чему не заслужују.

Сам наслов романа „Последњи Световидов престо“ асоцира на многобожачку религију и оно што је она, по устаљеном мишљењу, представљала. Колико у овој књизи има јеретичког?

-Када прочита последњу страницу књиге сваки читалац ће добити одговор на ово питање. Ја се као човјек који свом душом припада православљу не плашим тог одговора. Ова књига је производ моје слободе да размишљам другачије, да ствари посматрам из другачијег угла, па ако у таквој позицији неко пронађе и нешто „јеретичког“ то треба да посматра као свој проблем. Уосталом, зар и српско православље, односно светосавље, није одступање од канонског или царског хришћанства створеног у оквиру Источног римског царства. Ако у извјесном смислу ова књига у први план истиче баш то одступање и примјере тог одступања, то није довољан разлог да се може говорити о јереси. Подсјетићу да је некада Црква забрањивала и слављење крсних слава, играње у колу и још безброј древних српских обичаја који су, на срећу, опстали и који данас представљају највредније духовно благо народа. Неким од тих обичаја су временом дата хришћанска обиљежја, али је јасно да они сежу у далеку прошлост када српски народ није познавао хришћанство. Зар треба да се стидимо тога и да заборавимо оно због чега су генерације наших предака страдале, али се нису одрицале? Култура, духовност, језик, обичаји и историја српског народа је много старија од времена када је на ове просторе дошло хришћанство, односно када је наметнуто, прво од стране ромејских царева, а потом од стране наших краљева. Византинци су водили низ крсташких ратова против српског народа исто као и Ватикан, а први Немањићи упућивали су казнене експедиције баш на ово подручје. Коме то није јасно и ко то неће да призна, то је његов проблем и то не треба да буде разлог да будуће генерације не треба да буду свјесне тога да укупна духовност овог народа не почива искључиво на хришћанству, већ ништа мање на оном што је било прије њега. Потврда за ово има на сваком кораку и у сваком тренутку наших живота, само треба да будемо искрени према себи, незаслијепљени догмама и наравно без страха да чинимо гријех, јер истина не може да буде гријех, већ је заборав гријех над гријеховима.

Центар свијета којим се роман бави је један, у суштини, мали простор Затарја, односно нешто шире подручје између ријека Пиве и Лима и горњег тока Дрине. Стиче се утисак да овај простор видите као саму колијевку српског народа и завичај небројено много људи који су одлучивали његову судбину и историју. Претјерано?

-Нема претјеривања. И у званичној историографији наћи ћемо безброј потврда да је то тако, само ако читамо пажљиво и без предрасуда. Навешћу само један детаљ. Прва српска држава која је настала непосредно након распада Римског царства створена је на овом простору, „између ријека Таре и Лима и горњег тока Дрине“, неколико вјекова прије Немањића. Тако каже ромејски цар Константин Порфирогенит, па ако смо повјеровали у његову тврдњу о досељавању Словена на ове просторе зашто да му не повјерујемо и овој. Ако је тако, одакле би касније владарске породице могле водити поријекло ако не са овог простора ма гдје да су касније столовале – у Расу, Призрену или Скопљу. Овако би могли дати још десетину објашњења, али да кажем још само једно: зар неко озбиљан може тврдити супротно од оног што стоји у овој књизи, а то је да је ово подручје, заједно са остатком Старе Херцеговине, било и остало највећи расадник српског народа и колијевка његових најсилнијих и најчаснијих синова и кћери. Треба ли да помињем имена? Ако сте мислили на Милоша Обилића и тврдњу да је рођен у Бобову, понудите ми доказе да није тако и ја ћу признати да нисам у праву. До тада он и његови витезови су оно што пише у мојој књизи и рођени су овдје гдје је најјаче сачувано народно предање о Косовским јунацима и гдје многа братства чувају сјећање да потичу од њих. У осталом гдје би највећи национални јунак могао бити рођен ако не у крају који је једини кроз све вјекове римске, византијске и отоманске окупације сачувао слободу. Нису то ни Цетиње, ни Крушевац, ни Београд, већ тај божански предио између Љубишње и Таре зван Бобово. Шта ако су људи који су ту живјели сачували сазнање чији је то завичај и чија је то колијевка и довијајући се како су знали и умјели успјели да у слави и части цијело вријеме остану слободни? Зашто бар тога нема у званичној историји?

Интересантно је и препуно имена поглавље романа које говори о времену Аустроугарске окупације овог простора. Тврдите да им је било итекако стало да дођу на простор Затарја, не само из војностратегијских разлога?

-Да би нестало нејасноћа по том питању треба само прелистати дјелић архива Земаљског музеја у Сарајеву и одговор ће се сам понудити. У дворишту овог музеја и сад се налазе стећци са пљеваљског подручја. Замислите колико је труда и муке требало да се камени споменик тежак неколико тона пребаци, у то вријеме, до Сарајева? На овом простору у вријеме аустроугарске окупације бораве, више пута, елита бечких историчара, лингвиста, археолога… чак и чувени археолог Артур Еванс, Енглез који се у „Старом Плевљу“ – Коминима фотографише са фасцинантним примјерцима камених урни којих сада нигдје нема. Не мислим, односно сигуран сам, да није у питању била само пљачка културног блага овог краја, већ покушај систематског уништења доказа о постојању центра прве српске државе на овом простору и, још даље у прошлост, о уништењу доказа живљења овог народа на овом простору много прије него то тврди званична историја. Треба прочитати рад чувеног Карла Пача на тему Пљеваљског краја и Комина. Па, у сваком другом пљеваљском селу још живе приче о аустроугарским трагачима за златом, уништавању стећака и раскопавању старих гробаља, громила и остатака грађевина, цркава и манастира. Откуд сад непроцјељиво вриједне књиге из пљеваљских манастира у музејима Прага и Беча и ко зна гдје све?

Поглавље романа под именом „Прво и последње име“ је у ствари у доброј мјери истраживачки рад. Која је то највећа тајна скривена у српском језику?

-Подручје слива Пиве, Таре и Ћотине најчистији је извор савременог српског језика, његов златни еталон. Управо овдје је сачувана исконска чистоћа његовог дијалекта и поред свих вјековних утицаја са стране. Језик је прво колективно дјело једног народа и последња линија одбране. Самим тим језик је и чувар првих и највећих тајни народа. Замислимо које име је први човјек имао потребу да прво изговори. Шта је желио прво да именује, ако не оно шта је сматрао најбитнијим. Ко то може рећи да је човјеку из неолита, прије неких 7-8 хиљада година, било ишта битније, што је могао видјети својим очима, од сунца? Тако је и било и прва ријеч језика из ког се развио српски језик је име сунца. Треба одвојити само мало времена и без муке схватити да је та ријеч, то прво име сунца, гласила „ра“. Кад се поброји бар стотину појмова који асоцирају на свјетлост, на било шта позитивно, да не кажем на радост, расвит, рађање, рад, разум… уочи се да велика већина тих појмова садржи ту прву ријеч основе, око које је изаткан цијели језик, и када би ње нестало нестало би и језика, а и народа који њиме говори…

Ријечи „слава“ и „част“ готово да су семантичка оса романа, толико често су у употреби?

-Безброј пута се користе, а мислим да је и то мало. Требало је још више, да сви упамтимо те ријечи и да их понављамо као мантру, наравно потпуно свјесни њиховог правог исконског значења. На тим ријечима-принципима опстао је српски народ ових крајева и наставиће да траје једино ако их и даље буде сматрао за два угаона камена свог постојања и свог духовног бића. Те двије ријечи су стамени ослонац филозофије живљења обичних људи са овог подручја, а што не рећи и основа њихове религије и смисла битисања. Само они који проживе у слави и части заслужују вјечност, или рај ако вам је драже. Ако сам на нешто поносан, поносан сам на оне силне мужеве из породице Карача, из имагинарне или стварне Глиснице, који своје животе мјере ванвременским кантаром славе и части дубоко свјесни да ће једног дана изаћи пред лице својих предака и пред лице Творца. Ти змајевити витезови, без обзира да ли су прве вјере погрдно назване паганство, хришћани или муслимани, у сваком тренутку живе са овим врлинама, и кад ратују, и кад пате, и кад се свете, и кад воде љубав са онима које ће им рађати синове и кћери. Слава и част су једини принципи које они до краја и безрезервно поштују, док је њихова религијска припадност мање битна, а понекад и сасвим небитна. Ово је у ствари прича о многим дивним људима пљеваљског краја, и једне и друге вјере, које познаје историја и чија слава и част се још увијек памте и остаће заувијек примјер будућим нараштајима.

Роман није само у великим темама већ и у оним животним, готово профаним, као што је љубав, или интима ваших ликова. Откуд идеја и мисао да су у давна времена мушкарац и жена водили љубав слободније, ма шта то значило, него данас?

-Свака нова генерација мисли да је баш она измислила свијет. Тако и ми живимо у убјеђењу да су наши преци били лишени љубави и страсти и да су живјели у целибату поштујући само оно што су религије заповиједале. Они су били слободнији и у том погледу од нас. Та слобода била је ограничена само вјечним моралним нормама чије кршење је било санкционисано поред осталог и губљењем части, а не религијским учењима и забранама. Још нешто, грдна је лаж да је на овим просторима жена била третирана као ствар, или не дај Боже роб. Такав третман, мора се признати, жена је добила у монотеистичким религијама. Да подсјетим да је тек негдје у 5. вијеку на неком од Васељенских сабора, са једним гласом више, хришћанска црква признала да жена има душу. О таквој срамотној дилеми наши преци никада нису ни помишљали. Српски муж ових крајева је одувијек жену сматрао потпуно равном себи, о чему постоји безброј свједочанстава, почев од бројних краљица још од Теуте, Десиславе и Јелене Балшић, до оних које су управљале великим породичним задругама које неки од нас још увијек памте. Ваља се, рецимо присјетити колико је садашњих српских презимена изведене из женских имена. О томе колико су биле равноправне у тренуцима скривеним од очију других, као и о томе колико су у истим ситуацијама сад равноправне може се понешто наћи и у роману. У најкраћем, нисам сигуран да је народ ових крајева икада излазио из матријархата, јер је дубоко свјестан да је Она господарица и мати, она која рађа и која испраћа у гроб, која нам пјева прву успаванку и последњу тужбалицу. Управо зато су у мом роману жене онакве, силне и са снагом момачком, у свему равне мушкарцима, које слободно воле, и које савјетују, и које се безпоговорно жртвују за оне које поштују, било да су у улози мајке, сестре или супруге. Зашто би онда као такве зазирале да свом изабранику отворено и без устезања покажу своју страст?

Прича о Световиду је својеврстан кључ романа, шта је то записано на његовом престолу у гробљу у Глисници?

-У овој књизи Световид је веза између Божијег непролазног времена и времена нас пролазних, независно којој сада религији припадамо. Све религије од постања познају ту везу, неке је називају овако, а неке онако. Негдје је та веза свети дух, негдје анђели чувари и да не набрајам. Таква веза постојала је, наравно, и код Срба прије него што су примили хришћанство и они се те везе, тог свог Ратника Свјетлости који све види и који увијек стоји на бранику Славе и Части, никада нису одрекли, а надам се и неће никада. Свако слово у овој књизи је обојено жељом да тако буде. Ову књигу сам, уосталом, посветио двојици младића који су погинули као Ратници Свјетлости и који су својом смрћу потврдили да највеће вриједности српског рода нису умрле. Могли су и они да буду на неком другом мјесту а не на Кошарама, али нису. Дио свог дуга према њима ја сам одужио, на другима је да одуже свој. Ја дубоко вјерујем да ће и други то учинити кад-тад, ако не ова онда ће то учинити будуће генерације. Та накнадна памет неће бити ни ни прва а ни последња. А шта је записано на Световидовом престолу у Глисници… они који не повјерују у то што је у књизи записано нека оду у Глисницу и на Видовдан, дан љетњег солстиција, стану иза Световидовог престола и само ће им се казати.